Константа
Када бих дуги поклонио нешто од твојих боја,
Би ли сачувала скромност детета
Са улица сеоских, прашњавих,
Твој додир преосетљив за чело небеско
И овај свет нестални, данашњи,
Да ли би остала своја за вечност
И за овај трен достојна,
Моја?
Када би одузела себи мало од осмеха
И дала на чување мом имену заборављеном
На врховима старих градских кровова,
Да ли би отишле оне чулне слике
Нашег времена остављеног,
А да ми остане само једна,
Твоја?
У налету топова што звече
И фарбају земљу црвеним сузама,
Твоје су очи сјајне од надања
За дечји осмех и нова рађања.
Да ли би у обрисима градских тргова
Слутила мирисе дивљине,
И поклонила љубав мојим уснулим парковима,
А да остане непромењена у сећању,
Недоречена у прстима,
Своја?