Tihoj i tišini

Ostaće li tiho Sanja (akrostih)

Opet tu… Taman pred gungulu, il’ ’pred njene duše.

Spori koraci da l’ su, dok je još daleko mis’o,
Tad muljanje Morfeja k’o oset teče ’pod guše;
Al’ su življi dusi, stigavši gde se uzdah dis’o,
Ćutke produljuju, i dalje kade, sebe suše.
Eto, to su ere, i svaka steže njene duše.

Lunja misao, sve do Ideja, čini se, stiže,
I posvud’ hodi, sve dok je ne gleda oka pogled;
Tada, barem moj časnik od onamo siđe bliže,
I dok se biće stapa u taj mirni, tihi dogled,
Hitro priču prateći, od misli pitanje stiže:

Ostaće li tiho? Mora li tako tiho biti?
Sinuće li očitost, stih li će tada beknuti,
A što reč senči, hoće li se tada ’pak pobiti,
Njenog ramena radi hoće li biće kleknuti?
A ovde bitno, u Slovima što liju će biti.

Аутор: Rastko Poznanović

Rođen 20. juna 2006. godine u Beogradu. Učenik Sedme beogradske gimnazije. Piše i poeziju i prozu. Osvajač više nagrada iz više gradova, te se nada i raduje novim postignućima i uspesima u budućnosti. Види све чланке од Rastko Poznanović