Dođu tako dani kad prospe se duša,
pa postaneš svačiji a ne samo svoj;
kada razum srce neće da posluša,
kad od blaženog mira predeš nespokoj.
Dođe neko vreme kad pogled ti skriva,
crni oblak tuge pomrači ti sreću;
zalud tražiš humku gde ljubav počiva,
da za pokoj njenu ti zapališ sveću.
Dođu neki dani kad usahnu strasti,
kada mesto žene ti miluješ tugu;
i zalud se trudiš znaš da moraš pasti,
u beskrajnu crnu duboku jarugu.
Pa poželiš opet ceo svet da nosiš,
u bludnim noćima da utoliš glad;
zalud ljudskom snagom životu prkosiš,
i sve je za badava, nisi više mlad.
Kada mrak te mije a nadaš se zori,
u srcu zanavek čuvaš zrno sreće;
kada trulo telo sa dahom se bori,
znaš da novi dani više doći neće.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 161 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.277.186 пута)
Bravo maestro.
Hvala poštovani prijatelju. Srdačan pozdrav.
Hvala poštovani Dušane. Svako dobro.