Добродошли!
Божица Везмар, Зубин Поток
ЉУБАВ
Љубав не бира године
Не мери време
Не пита
за разлике
Бојиш се
Волиш је
Носе те ветрови
Пролазе дани
Мислиш
Остајете сами
Дође
Загрли те
Љуби
Воли те
Онда се пробудиш
Очаран
Лепотом и смехом
Ниси погрешио
Срећан си због ње
Она
Воли те
Настави са читањем “ЉУБАВ – Божица Везмар”
Бежала сам
од тебе
и нисам знала
да бежим од себе.
Бежала сам
у пролеће и цвеће
да се напијем среће.
Бежала сам у таму
да дохватим звезде,
ходала сам над понором
по разапетој жици
и нисам знала
да ли ће пући
или ћу се сурвати
на стење,
или ћу неким чудом
одржати равнотежу.
Бежим и даље
од тебе и мене
између неба и земље.
Милица Томић, Београд
НЕСТАЈАЊЕ
Имам две чаше
У просторији која није наша
Једну за њега,
Другу за моју бол.
Остављам траг усана на чаши
која ме уместо вољеног љуби
и често зна да уплаши
сенком душе која се губи.
Та ми сенка не да мира
па ми вина не буде доста.
Оно клизи, груди ми дира,
те на тренутке постанем проста.
Пролазе дани, од њега ни трага,
а све је лепше вино наше…
можда ја нисам његова драга,
а можда ни не постоје две чаше.
Настави са читањем “НЕСТАЈАЊЕ – Милица Томић”
Могао бих да пишем о љубави
какву ни руски романи немају –
од које би се постидели и Ана
Карењина и Вронски и Толстој.
О љубави прошлога века, Лоло,
која би у теби пробудила љубав.
Могао бих је у своје руке ставити,
у љубави те сакрити и чувати од
времена твоју н е в и н о с т.
И самог себе прогласити кривим,
ја не умирем за тобом,
ја за тобом ж и в и м.
Настави са читањем “МОГАО БИХ… – Душан Стојковић”
Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.
Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.
Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.
Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.
Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.
Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.
Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.
Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.
Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.
Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.
Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.
То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.
Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.
Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.
Никад више међ Србљем деобе,
никад више у Србља сеобе;
свако нека има своје славље,
а ти Геџо поштуј Светосавље.
То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.
Данас бих могла
да се сакријем
и ћутим у тишини,
и знам да не би
постигла ништа,
ко би приметио
да ме нема,
стари мачак
и његова здела.
Данас бих могла
да кажем да волим,
цео свет и не бих
постигла ништа,
зар неком треба моја љубав
презрела , стара и сама,
без наде у ново сутра,
прошли су дани
младости и среће.
Данас бих могла
само себе да волим
и купим сладолед са дршком,
са децом да се играм,
бицикл да возим стазама новим,
и знам не би постигла ништа,
не знам да направим чудо,
и одем на другу планету,
и постанем робот без срца.
Milica Aleksić, Kruševac
„ČUVAR“
Dok si se pretvarala
da si mnogo jaka
nisam hteo da ti priznam
da znam da se plašiš mraka
i dodira od stakla
i svega o čemu maštaš
i svega što sanjaš.
Srećom da nisi sama,
ja sam srećan da sam ti pandan.
Pazim te kuda koračaš,
hrabrim te dok ne ojačaš.
Možda ti nema značaj,
ali bih odmah stao na vrata pakla
da zaštitim tvoj svet od smaka,
da zaštitim tvoj smeh od straha,
tvoj let od pada,
tebe od rana,
snove od mraka,
ruke od kraha.
I nas od kraja.
I nas do kraja.
Настави са читањем “ČUVAR – Milica Aleksić”
Осмехом ми дођи
и пробуди жеље
у којима песма
трепери и игра.
Замириши срцем
и проклијај на уснама
да се љубе руке
и пољупци грле.
И немој ми сузом
зачепити душу,
у којој је срећа
научила да сања.
Осмехом ми дођи
и пробуди страст у мени,
све жеље у једну преточи
да ме љубиш и ноћу и дању.
Славили смо и љубав и вино,
док је месец собу обасјав`о;
младо вино пио Валентино,
заљубљеност док је расејав`о.
Заљубљеност краткога је века,
брзо прође, баш к`о што и дође;
у младости походи човека,
друго бива када сазри грожђе.
Тад Трифуни рујно вино пију,
старога им вазда доливаше;
музика им свира мераклију,
праву љубав одавно спознаше.
Не кунем се залуд пријатељу,
веруј мени кано старом вину;
кад омамљен легнем у постељу,
крај себ` видим дјеву, бајну, фину.
Беле груди кано мрамор брачки,
два рубина на врх кула стоје;
мирис вина, мирис девојачки,
Боже мили ноћас све је моје.
До поноћи дјева ми певала,
рубин стари сипала у чаше;
од поноћи са мном заиграла,
танго страсти, чар љубави наше.
ЉУБАВ И СРЕЋА
Не може љубав без двоје,
Не може срећа без двоје.
Јер шта су љубав и срећа,
Него два цвета истог корена.
Ако разумемо љубав, разумећемо и срећу.
Срећа је уснула без љубави,
Као и љубав без среће.
Срећу чине мале ствари,
А љубав велико богатство… Срца!
Настави са читањем “ЉУБАВ И СРЕЋА – Мина Ивановић”