ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ
Са вечношћу вино спаја: љубав, брда и равнице,
спокој, стрепњу и надања, сунце, кишу и ветрове,
и боеме распеване и познате кафанице.
Спаја вино обичаје и боемске драге снове,
и нас двоје вино споји, две младости насмејане,
па у срећи пола века с њом уз вино трошим дане.
У заносу слатке чежње нисмо могли љубав крити,
па се тихо искрадосмо, скривао нас чокот зрео,
много ноћи сав у трансу, нисам прест’о сласти пити.
Љубио јој медне усне, у вечну се љубав клео,
а она се само смеши, смех јој беше пун милина,
опила ме пољупцима к’о дечака чаша вина.
Стиховима шпалир сликам виноградом док шеврда
и гроздове отежале, у љубави што се плоде,
и пролећна јутра рана, таласаста драга брда,
и боеме распеване, што пред зору кући ходе.
И казујем свету целом, зашто наша вина вреде,
јер их моме босоноге из гроздова сочних цеде.
Мој отац је наследио винарију од свог оца,
док сам подрум уређиво, Бахус прстом позва мене,
у буџаку посве мрачном, показа ми пет-шест боца,
пуне вина из давнина и све воском заливене.
Старо вино као мелем разгаљује, души прија,
као моја драга мени, као души поезија.
Свети Трифун долази нам са бокалом доброг вина,
две-три чаше усред зиме, успавани чокот буде.
Тога дана, људи кажу, засја сунце са висина,
а боеми распевани један другог вином нуде.
И куну се преко чаша, винопије од старина,
да на свету нигде нема као код нас доброг вина.
Вино спаја све лепоте, у вину се срећа крије,
најслађе је младо вини, са усана кад се пије!
© Јован Н. Бундало, Београд
