Овде се збива грех што образ каља,
злочин без страсти, ил’ нешто још веће?
Док тужно горе воштанице свеће
нешто се крупно иза брда ваља!
Сада нас нема тамо где смо смели
некада славно минути без страха.
Сви наши пути стазе су без праха.
Залуд су у нас предаци се клели!
Чије нам клетве уминуше хтења,
па ћемо ипак сви под једну „шљиву”?
Други нам ору хранитељку њиву,
Ко ће је жњети, чија поколења?
Давно су овде почеле деобе,
још кад су прве зарудиле злости.
Никога не би грехе да опрости?
Да ли су тада почеле сеобе?
Неопојане достојанством краја
у безнадици, наше тужне мошти
вапе и моле, да „последњој пошти”
неприсуствује опело без раја!
Ко има право на спасење душе?
Тражимо правду за нестале снове
док туђе барке нашом реком плове.
Док руди време безнађа и тмуше?
Хвала Вам господине Јовићу.
Срдачан поздрав!