Чујем неко куца, не види се ко је,
а таман сам крен’о безнађем да скитам.
Почеле су црне мисли да се роје!
Иако уплашен ипак храбро питам:
„Ниси ваљда дош’о да би мени смет’о”?
“Нешто си ми познат мада не знам ко си?”
„Чини ми се да си и пре ме салет’о”.
„Да случајно нисмо играли се боси?”
Говорим му пред њим, а не иза леђа.
Нешто га не видим, ал’ знам да ме слуша!
Чека да му приђем несмркнутих веђа,
а то што „не слуша”, да л’ ме само куша?
Говорим му реско, а он мудро ћути.
Ваљда мисли, „може како му се хоће!”
Не знам ни који су нанели га пути?
Можда ме походи кад дођу самоће?
Однекуд знам да се ми одавно знамо!
Баш неће да оде, да л’ да му припретим?
Одједном се сетих: Он је „Онај тамо”,
Онај што је мене учио да „летим”!
Учио је траву траву како треба расти,
багремове гране како да се њишу.
Учио је кишу када треба пасти,
поветарце, да ми сузе с лица бришу.
Учио је око сузу да пролије,
птице бескућнице где да се угнезде,
истину да силне лажи разоткрије.
Учио је звезде да по небу језде!
Учио је ласте да лете ка југу,
са стазе беспућа како да се вратим.
Учио ме, како да дохватим дугу!
Учио ме, нисам могао да схватим!
Шта кајан да радим с овом душом простом?
„ Он” безмерно воли! Шта грешан да чиним?
Да покушам смерном молитвом и постом
кроз Свето причешће да се с њим сјединим?
