„ УЧИТЕЉ” – Душан Комазец

Чујем неко куца, не види се ко је,
а таман сам крен’о безнађем да скитам.
Почеле су црне мисли да се роје!
Иако уплашен ипак храбро питам:

„Ниси ваљда дош’о да би мени смет’о”?
“Нешто си ми познат мада не знам ко си?”
„Чини ми се да си и пре ме салет’о”.
„Да случајно нисмо играли се боси?”

Говорим му пред њим, а не иза леђа.
Нешто га не видим, ал’ знам да ме слуша!
Чека да му приђем несмркнутих веђа,
а то што „не слуша”, да л’ ме само куша?

Говорим му реско, а он мудро ћути.
Ваљда мисли, „може како му се хоће!”
Не знам ни који су нанели га пути?
Можда ме походи кад дођу самоће?

Однекуд знам да се ми одавно знамо!
Баш неће да оде, да л’ да му припретим?
Одједном се сетих: Он је „Онај тамо”,
Онај што је мене учио да „летим”!

Учио је траву траву како треба расти,
багремове гране како да се њишу.
Учио је кишу када треба пасти,
поветарце, да ми сузе с лица бришу.

Учио је око сузу да пролије,
птице бескућнице где да се угнезде,
истину да силне лажи разоткрије.
Учио је звезде да по небу језде!

Учио је ласте да лете ка југу,
са стазе беспућа како да се вратим.
Учио ме, како да дохватим дугу!
Учио ме, нисам могао да схватим!

Шта кајан да радим с овом душом простом?
„ Он” безмерно воли! Шта грешан да чиним?
Да покушам смерном молитвом и постом
кроз Свето причешће да се с њим сјединим?

ТРАГ

ТРАГ

Е, јуче сам на сахрани био,
и свог` друга у земњу пратио!
Ко до јуче, ми смо дјеца били,
а сад ево, већ смо остарили.

Људски вијек, ко трептај је ока,
ко кап воде сред` мора дубока,
ил` ко зрно умнога сјемена,
у вртлогу космчког времена.

Од момента кад се човјек роди,
својом вољом, он свој живот води,
и к свом крају непрестано ходи.
Јурећ` стално са свачим се гости,
али гдје ће оставити кости,
не зна нит` свјестан пролазности.

Но, док овим свијетом битише,
своју причу, он животну пише,
и сам себи циљеве поставља,
ал` траг неки, за собом оставља.

Е, тог трага, нек се свако пази,
гдје ће, куда и са ким` да гази,
јер траг нико не може сакрити,
a по њему вреднован ће бити.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Нови Сад, март 2023 љета Господњег

SRCE-Zdravka Pap

Preseci muk
i kaži naglas
šta misliš o ljubavi
u krilu nesrećnih i tužnih.

Zmiriši svet
poljupcima vrelim
i nemoj da bežiš
od onoga što te čeka.

U čekanju
pojavi se suza
i traži nemoguće
da procveta i postane
cvet ljubavi i sreće.

Smej se
i kad bi plakati hteo
u srcu je radost i sreća
pusti je da igra i peva.

ОДЛУКА… – Андреја Ђ. Врањеш

ОДЛУКА

Уплакано је живео,
говорили су му: ,, Окрени се, погледај“,
толико радосног је око тебе,
живот може да ти постане обасјан лепотом.
Престани плакати.
Послушао је,
дан му је почињао са грохотним смехом.
Tужно је било,
његово смејање.

Настави са читањем “ОДЛУКА… – Андреја Ђ. Врањеш”

Nisam znao za jarost divljih pasa

 

Nisam znao za jarost divljih pasa

dok nisam osetio sam na svojoj kozi

sunce sa  morem o hrid sto se glozi

nisam znao za jarost divljih pasa

 

Mrznja u coveku iznenada stasa

iz zrna sumnje u sebe i druge

sunce slobode greje samo sluge

mrznja u coveku iznenada stasa

 

Usamljen pod nebom vristi iz sveg glasa

znanje i sustina zavise od placa

da presece vrpcu on se laca maca

usamljen pod nebom vristi iz sveg glasa

 

A glas se gubi u lavezu pasa

iza prve kapi more uvek sledi

obesena istorija ljulja se na gredi

a glas se gubi u lavezu pasa

 

Kao u pesmi

KAO U PESMI

 

Vetar se igra lišćem žutim

ja cigaretom, ništa ne slutim

a jesen stiže sve bliže i bliže

kao u pesmi motiv kobni

 

A u stvarnosti motiv je sobni

ko voli dramu – gotovo grobni

i kao u pesmi jesen stiže

zrelom životu sve bliže i bliže

 

Žar cigarete se pali i gasi

jeftini dekor,opskurna scena

u trenu se šaka na piksli skrasi

i kao u pesmi, više me nema

Džondrika

DŽONDRIKA*

Gospođa Džondrika
lepa ko slika
od majke Džondre
i oca nepoznatog
kažu, bila je žena laka

E moj druže, glasine kruže
kao zemljina kugla
Ovde se lako postaje žrtva
trača i rugla

Našli je u parku, jednog jutra
parkadžije ili šinteri
na mokroj travi
Našli je kažu, sa ranom na glavi
i modricom ispod oka

Ubi je, eto, nekakva stoka
u letnjoj noći, bez svedoka
i nikakvog traga ne ostavi
iza sebe
Na primer
ličnu kartu il’ krvnu grupu

Džondriku baciše u neku rupu
tu pored groblja
mesto ciganskog božijeg roblja
u voz za dženet
brzi-ekspresni

U kaput tesni beše umotana
na brzaka
Neka joj zemljica bude laka
i kamen nad glavom
na kojem piše
DZONDRIKA
godina smrti
i ništa više

*U Pozarevcu mojeg detinjstva, najpoznatija ciganka

Настави са читањем “Džondrika”

ЈА ВАМА ПЕВАМ – Љубодраг Обрадовић

Ово је избор неких мојих песама за Вас! Изабрао сам моје песме које говорим ја, а ту су и моје песме које су комоновали, певају и говоре моји пријатељи. Ту је и најновија композиција ЈА ВАМА ПЕВАМ за коју сам текст написао ја, Љубодраг Обрадовић, а компоновао је и пева Миле Ђурић.  Прва је и последња у овом представљању. Уживајте!

У оквиру “Уметничке насеобине МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ”, која се већ четврту годину заредом реализује по идеји Живорада Милановића Макија, овог пута у идиличном окружењу планине Јастребац и његовог језера, 07.08.2012. године одржано је поетско-музичко вече Културног центра Крушевац у коме је уметност својом лепотом разгалила све присутне. Своју поезију тада је говориo  и Љубодраг Обрадовић.

Погледајте фотографије са поменуте манифестације и преслушајте цео догађај.

ЈА БИХ ТЕБЕ…

Ја бих тебе
одвео у парк,
да седимо и гледамо
како лишће опада
и будемо сами,
све док задњи лист
не слети на плочнике града.

Настави са читањем “ЈА ВАМА ПЕВАМ – Љубодраг Обрадовић”

LOV U ,, MUTNOM” – Vesna Stojković

LOV U ,, MUTNOM ”

Ima takvih ljudi koji se ne libe
rođenome bratu da postave zamku.
Kad u blatu oni do guše zaglibe,
nekim čudom uvek nađu spasa slamku.

Ima takvih ljudi, što love u mutnom,
nehajno šireći lopovluka vrežu.
Pa zabace mamac onako ,, usputno”,
čekajući da im plen padne u mrežu.

Ima takvih ljudi ,, plemićkoga” soja,
sa šlifom i stilom ( ma, prava gospoda),
što nose odelo savremenog kroja,
al’ prostački jezik na kraju ih oda.

Ima takvih ljudi što su na sve spremni,
otimaju, grabe, i opet im malo.
Porušiće sve do ostataka zemnih,
da dobiju ono do čeg’ im je stalo.

Ima takvih ljudi, bez savesti griže,
veruju da svet je njihova svojina.
Pravda nekad kasni, ali ipak stiže,
na kraju i lovac postane – lovina!

Vesna Stojković, Leskovac