Аутор: Vladan Popović

Nisam znao za jarost divljih pasa

 

Nisam znao za jarost divljih pasa

dok nisam osetio sam na svojoj kozi

sunce sa  morem o hrid sto se glozi

nisam znao za jarost divljih pasa

 

Mrznja u coveku iznenada stasa

iz zrna sumnje u sebe i druge

sunce slobode greje samo sluge

mrznja u coveku iznenada stasa

 

Usamljen pod nebom vristi iz sveg glasa

znanje i sustina zavise od placa

da presece vrpcu on se laca maca

usamljen pod nebom vristi iz sveg glasa

 

A glas se gubi u lavezu pasa

iza prve kapi more uvek sledi

obesena istorija ljulja se na gredi

a glas se gubi u lavezu pasa

 

Kao u pesmi

KAO U PESMI

 

Vetar se igra lišćem žutim

ja cigaretom, ništa ne slutim

a jesen stiže sve bliže i bliže

kao u pesmi motiv kobni

 

A u stvarnosti motiv je sobni

ko voli dramu – gotovo grobni

i kao u pesmi jesen stiže

zrelom životu sve bliže i bliže

 

Žar cigarete se pali i gasi

jeftini dekor,opskurna scena

u trenu se šaka na piksli skrasi

i kao u pesmi, više me nema

Džondrika

DŽONDRIKA*

Gospođa Džondrika
lepa ko slika
od majke Džondre
i oca nepoznatog
kažu, bila je žena laka

E moj druže, glasine kruže
kao zemljina kugla
Ovde se lako postaje žrtva
trača i rugla

Našli je u parku, jednog jutra
parkadžije ili šinteri
na mokroj travi
Našli je kažu, sa ranom na glavi
i modricom ispod oka

Ubi je, eto, nekakva stoka
u letnjoj noći, bez svedoka
i nikakvog traga ne ostavi
iza sebe
Na primer
ličnu kartu il’ krvnu grupu

Džondriku baciše u neku rupu
tu pored groblja
mesto ciganskog božijeg roblja
u voz za dženet
brzi-ekspresni

U kaput tesni beše umotana
na brzaka
Neka joj zemljica bude laka
i kamen nad glavom
na kojem piše
DZONDRIKA
godina smrti
i ništa više

*U Pozarevcu mojeg detinjstva, najpoznatija ciganka

Настави са читањем “Džondrika”