ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ
Била сам
јака корњачина кућа
која је у себи крила
златне полуге.
У тим би одајама
по некада само чула лако, бојажљиво корачање
испод оклопа се крила,
молила се и понављала:
-Боже, ја нисам добра вила
и немам срце за бацање.-
А оно је шапутало тако-тихо,
ко жубор још нерођене воде,
вибрирало коморама,
у крви се давило
док је у њему куцкало било
и титрало некако мило…
Доста су ме вукле струје
и у белу пену ме пениле,
превише олуја
моје је прозоре ломило.
Зашто се само на мене
одвезано зло окомило
и све муње разуздане
на моје груди устремиле?
Понекад у глуво доба,
савест ме тихо успављује
каже ми – Ниси крива-
док брише ми из грла грцање,
а ја се постидим себе
скривајући делиће поноса.
Из мене се чује кукавичје клицање
и стиша се као смрт хаоса
док кријем под челом порицање…
Ја немам више срце за бацање!
Љиљана Тамбурић
Veliko je srce tvoje Ljiljana. I svakako da nije za bacanje! Pesma ti je divna!