Категорија: 1. ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ

УЗ 650-ГОДИШЊИЦУ ГРАДА КРУШЕВЦА

Да Србија није изгубила своју државност крајем 15 века, и овде би ренесанса, као велики духовни покрет, који се ширио Европом, имао под династијом Лазаревића и Бранковића своје моћне одјеке.

У „граду господства ми… Крушевцу“ како се на повељама потисивао Кнез Лазар, у то ренесансно време, ниче Лазарица , први архетипски примерак тзв. моравске школе која ће бити синтеза свеукупне уметности како у архитектури, тако и у сликарству, вајарству, и пратећим облицима музичке културе, писане речи и уметничких илуминација.

У господственој и високообразованој кнежевој породици гајиће се моћна књижевна реч не само у Кнежевим Повељама, или текстовима кнегиње Милице, већ ће посебно заблистати кроз књижњевне радове Деспота Стефана Лазареввића, Јелене Балшић и Јефимије, која ће постати незаобилазна баштина свеукупне српске књижевности.

Тако ће Крушевац, у ренесансном успону, од те 1371. када по Раваничкој повељи везујемо његов настанак, у годинама које следе, збрати многе духовнике, богослове, сликаре и живописце , писце и преписиваче, уметничке грнчаре, градитеље…Поменимо писца и преводиоца Инока Исаију, творца Слова о писменах Глигорија Цамблака, неимара Рада Боровића који гради Љубостињу и живописца Макарија, Теодора живопицсца Руденице, Константина који у Раваници уживо слика ктиторску композицију кнежеве породице, песника Андонија Рафаила, Коннстантина Филозофа који пише житије Деспота Стефана Лазаревића, или Данила III, ктитора Дренче који бележи Повесно слово кнезу Лазару… Одакле потиче будући завет Лазаревог определења за вечну идеју слободе („умримо да свагда будемо живи…“)- за идеју царства небеског, за идеју косовског завета.

Можемо ли, ми данашњи савременици честитог кнеза из дубине векова, наћи себе из те величанствене идеје ренесансе, у идеји нашег идентитета и континуитета, када говоримо где смо после 650 година?

Имамо ли право на тај контиуитет кидан историјсикм тегобама које смо трпели зато што смо „наравили кућу насред пута“, односно зато што смо имали више историје него што је могао да поднесе овај бусен српске земље.

Где смо данас?

Можемо ли достојно у генерацијама које се одужују времену од шест и по векова да кажемо да смо опет свој на своме, опет у свом осећању будућности.

По ономе како како смо се дали где је требало, и како се нисмо дали где није требало, часно можемо рећи – да можемо!

Настави са читањем “УЗ 650-ГОДИШЊИЦУ ГРАДА КРУШЕВЦА – Љубиша Бата Ђидић”