ТАРАБА – Јасмина Димитријевић

Мала шашава и забавна прича

ТАРАБА

Сеоска кафана је била пуна. Лепо летње вече, измамило је вредне сељане да се мало окупе и друже. Били су то све радни и поштени људи, који би после мукотрпног рада тако себи давали одушку. Уз хладно пиво и шприцер испредале су се разне приче које су се преносиле са кoлeна на кoлeно. Тераса је била препуна. Сви су вoлeли ту да седе. Мало због ваздуха, а више јер је кафана била у центру села и тако су могли да виде свакога ко је ту пролазио.

Сада су све очи биле упрте у лепу жену средњих година. Била је најлепша од свих жена у селу. Дугих црних витица, крупних тамних очију и једрог тела, Ружа је била свесна да је сви мушкарци у селу желе. Али, она је вoлeла свога Марка. Била је то љубав на први поглед и Ружи није засметало што је он момак са села. Не кајући се што напушта град, дошла је у село и прихватила све сеоске послове. Добили су два сина који су били већ средњошколци. – Миле, ено твоје симпатије. Пера је задиркивао Милета, јер је била јавна тајна да се Милету Ружа веома допада. Миле је био сеоски мангуп, па и сада са скоро педесет година није могао да се смири. Његовој жени су у почетку сметали ти његови излети, а онда је дигла руке од њега.

Знала је да није нека лепотица и да јој се тело деформисало од трудноћа, и тако сама и себи и другима налазила оправдање за мужевљеве авантуре. За разлику од ње, Миле је још био наочит и то користио да осваја женска срца у селу. Једино се Ружа држала гордо и његови комплименти нису код ње имали успеха. То га је једило, јер су га и компањони у кафани задиркивали да му опада заводничка моћ. Када год би срео Ружу заустављао је да је нешто као пита и користио те минуте да јој се дубоко загледа у очи и крене са комплиментима. Ружа је на културан начин одбијала то његово удварање, али када је почео да јој предлаже да дође код ње када јој је муж у граду, решила је да то каже Марку.

Марко је у првом моменту полудео и хтео да се обрачуна са Милетом, а онда је изненада Ружи рекао. -Позови га сутра код тебе. Реци да ћу ја ноћити код твојих јер имам неких обавеза. Ружа га је зачуђено гледала и слушала не верујући шта јој прича. – Јеси ли ти нормалан? Наговараш ме на неверство. -Ништа не брини. Само уради како сам ти рекао.

Ружа је послушала мужа. Рекла је Милету да дође код ње на кафу пошто је сама. Миле није могао да схвати тај изненадни преокрет, али је био сав срећан и у себи само мислио да ипак није зарђао. Чак је и Ружа пала на његов шарм.
Настави са читањем “ТАРАБА – Јасмина Димитријевић”

СВЕТЛОСТИ  ДАНИ – АндрејаЂ. Врањеш


СВЕТЛОСТИ  ДАНИ

Доћи ће дани насмејани,
кад људи буду одважног лика,
без јавних лажова
и сарадника.
Доћи ће, морају доћи такви дани,
ништа неће требати да се обзнани,
живот  ће тећи ко река бистра,
лепота бити општа слика,
улица, градова светлих
и оних скромних пролазника.
То време ће без граница бити,
без пасошких контрола, еј без бола,
живот ће трајати просто, јасно,
човек бити најлепше име,
тад ће се волети гласно.

Ваљда ће доћи такво доба,
мораће доћи за име Бога.

Са благом стилском изменом.

14.03.2021. године.

Настави са читањем “СВЕТЛОСТИ  ДАНИ – АндрејаЂ. Врањеш”

НЕЗАБОРАВ – Ђорђе Врањеш

НЕЗАБОРАВ


Много крви Камене,

отече твојим камењем,

у очи моје камене.


Чујем издах трагове,

иза дрвених точкова,

како низ вододерине,

цвиљети не престају.


То живи из мене,

мртве разносе на укопе,

а назад се враћају,

упрегнути тужни волови.

Mesto gde se Vetrovi sastaju

 

Ima jedno mesto gde se sastaju vetrovi
donoseći stare i nove priče
nama još neispričane.

Ima jedno mesto gde Ljubav stanuje
mesto gde odlazim kada mi
zatreba zagrljaj u kojem se ćuti.

I zagrli me vetar najjače što se grliti može
i obasja me svetlost nasjajnija što postoji
i sve što želim je ostati u tom zagrljaju zauvek.

Ima jedno mesto gde se sastaju sve krajnosti,
gde se duša topi, a suze lede,
gde srce vrišti, a usne zaneme.

Настави са читањем “Mesto gde se Vetrovi sastaju”

aorte smisla

~Nemiri i Snovi~

zamara me smisao života
pa nisu sve priče crne
ne trebaju knjigama korice
kad goli mišić u meni trne

za sobom ostavi sitne stvari
premudrost za nastrano živi
cilja život da nas iskvari
pravoj emociji svi su krivi

zamara me smisao života
prirodno je da ničem iz tla
stenovito pogrdan rastem
gori od dobra lepši od zla

na dobroj se čaši poznaje
koji je čovek u biti vredan
sa stanovišta neme spoznaje
moraš piti kad si žedan

Пољубац крај пруге, Лука Кијачић

Пољубац крај пруге
Опет сањам очи твоје,
још увек светле истим сјајем
као кад су моје биле.

Опет ми поглед твој не да мира
и она хаљина коју си носила
кад си са мном била,
другоме се свидела.

Усне твоје још љубе
пуним сјајем,
као кад су мене љубиле.
Само што сам остао жељан
усана твојих.

Присећаш ли се некад
успомена наших?
Сећаш ли се пољупца крај пруге?
Све си то одбацила,
јер те грле друге руке.

Лука Кијачић

ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец

У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
У немирном оку заруђене росе
заискриле. Хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.

И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте.
Односе ка ушћу бескрајно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.

Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа
крећу у походе као криволовци
да украду осмех с лица које блиста.
Настави са читањем “ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец”