Аутор: Luka Kijačić

Ћутим о срећи.
Зашто сви морају да знају
како ти мене волиш?
Њима не дугујем ништа…
А теби признање
да си највеличанственије
биће.
Ти си нешто најлепше,
што сам приуштио себи.
Мало биће,
пуно неке љубави,
која мења свет.
Та љубав је нека чудна магија…
Која ме зачара,
кад год се насмејеш.
Постала си дефиниција живота,
дефиниција љубави.
Једино си ти приметила
то плашљиво дете
које се крије у мени.
И онако на свој начин
умирила.
Свашта се крије у том малом бићу.
Извор радости и среће
са ког пије моја жедна душа.
Јер ти си моја визија раја
на овом свету.
А много тога си ме и научила…
Јер си постала моја водиља
и сапутник,
где год да путујем.
Зато ти признајем
да си неприкосновена.
Моја дама,
коју ћу волети
без икаквог ограничења.
Колико год имао година.
Где год се налазио.
Како год се осећао.
Волећу је заувек.
Лука Кијачић

И када је мрачно,
ти сванеш.
Сваког јутра
поново се рађаш,
а са тобом роди се
и моја нада,
Сунце моје.
Ти си излаз
који ми се нуди
и када добијам
и када губим,
Сунце моје.
Твоја топлина
мене буди
и смирује
када ми срце луди.
Сунце моје,
Без тебе је било мрачно.
Ноћу си ми недостајала.
Падао сам,
био сам нејак.
Све олује
које су дуго трајале
ти си прекинула,
Сунце моје.
Зраке твоје љубим
и отварам ти прозоре
свог живота.
Ти си вечност,
Сунце моје.
Ти си извор живота
моје љубави
и мојих надања.
Ти си пристаниште
мојих снова
и место одакле
све почиње,
али где љубав нема краја
и вечно траје.
Сунце моје,
моја угрејана
и топла душа
воли те.
Лука Кијачић

“Време за љубав”
Безброј неизговорених речи
крије се у мени.
А ја пажљиво бирам
које ћу ти рећи,
да не би посумњала.
Пригушујем срце своје,
да у загрљају
не би осетила колико
јако куца
и колико те воли.
Понекад свака нада утихне.
Страх ми обузме груди
и плашим се,
да је ово чекање
било безнадежно
и да сам сваку срећу
преувеличао.
Док ме ти гледаш,
а ни не слутиш,
како се у мени
војске спаса колебају.
Не бринеш се ти,
јер знаш
да ћу увек стајати са стране
и бити ту кад ти затребам.
Ја ћу увек бити на последњој станици,
носићу твој пртљаг прошлости
и колико год ми био тежак,
нећу се жалити.
Тај воз често промени правац,
па ми те одведе,
далеко од мене.
Остављаш ми осмех и пољубац
и свесно одлазиш.
Али знам,
када те сви разочарају,
вратићеш се
и даћеш ми мало наде,
која може опет да ме потпали.
Па да горим за жељом
да ме једног дана
твоје усне дотакну,
без икаквог разлога.
Да ми се осмехнеш онако благо
И да се у теби створи место за мене.
Једна карта, без повратка
Да отпутујемо заједно негде
мислима….
Тиме да се моја страдања заврше
и да сви певају у наше име.
Нека престане моја стрепња.
Нема се времена за то.
Сада је време за љубав.
Лука Кијачић

Наша бајка

Свака љубав има своју причу,
само је наша записана међу
звездама.
Та љубав је бајка,
коју живимо ти и ја.
Управо си ти доказ
да не мора све лепо
бити нестварно.
Јер ти постојиш
и мени је то довољан разлог
да верујем у чуда,
јер од свих бајки ти си лепша.
Када си се појавила
твој лик ми је био познат.
Тада сам рекао себи:
Она ће бити та због
које ће ти живот бити бајка.
Једино ће она бити вредна
твог мртвог слова на папиру
и само ће она моћи да ти
оживи свако слово и сваку песму.
Без њеног осмеха
дан ће ти бити сив.
Сваки њен осмех продужио би ти
живот.
Зато те молим: смеј се!
Када буде мрачно
и нестане Сунце.
Само ће она сијати.
И кад нестане љубав на Земљи,
када све изгуби вредност,
једино ће она вредети.
Сваки дан, минут, свака година
са њом била би радост.
Управо зато живота вреди.
Звездано небо и часовник векова
који откуцава кад сам са тобом.
Летњи мирис ноћи,
ти у белом.
Твој гласић који ми шапуће,
твој осмех који волим.
То је наша бајка!
Лука Кијачић

Пољубац крај пруге
Опет сањам очи твоје,
још увек светле истим сјајем
као кад су моје биле.

Опет ми поглед твој не да мира
и она хаљина коју си носила
кад си са мном била,
другоме се свидела.

Усне твоје још љубе
пуним сјајем,
као кад су мене љубиле.
Само што сам остао жељан
усана твојих.

Присећаш ли се некад
успомена наших?
Сећаш ли се пољупца крај пруге?
Све си то одбацила,
јер те грле друге руке.

Лука Кијачић

Љубав
Љубав је нешто што у нама
лежи.
Љубав је и када се од ње
бежи.
Љубав је када се вређа.
Љубав је када му окренеш леђа,
а ипак би му се бацила у загрљај.
Љубав је када се смејеш када он
Нешто лупи.
Љубав је седети и смејати се заједно
на клупи.
Љубав је када ти је стално у мислима.
Љубав је када ти је у љубавним писмима,
које се не усуђујеш да му даш.
Љубав је када седите до касно и маштате.
Љубав је када једно другом грешке праштате.
Љубав је када је виши од тебе када стоји.
Љубав је све што постоји! ~Лука Кијачић~