Deś Vu

I ovog jutra
Ispijamo kafu
I slušamo radio
A ti me pitaš
Šta je to što čoveka natera
Da jednog jutra
Odluči da ode za cigarete
I više se ne vrati
Želiš da znaš
Šta se to u čoveku desi
Kad ga nijedan znak ne oda
Da će već u sledećem trenutku
Prelaziti ulicu ko zna gde
Ne pitajući se
Koga je iza sebe ostavio
Kad nikakvog predskazanja nije bilo
Jutro kao i svako prethodno
Rutinski se oblačiš
Spremaš za doručak
Kažeš da ideš samo da prošetaš psa
I da ćeš usput svratiti za bagete
Kažem ti da žurim
I da je rano za takva pitanja
Prećutkujem ti da je istina
Da nikad ne znaš
Da je to poslednje proleće
Koje ćemo provesti zajedno
Nikad ne znaš čiji poljubac
poslenji put ostavljaš u vazduhu
Ponekad bih volela da sam
Kao mastilo
Koje se razlije u dlanove
I tu prestane
Ali u mojoj bašti nema povetarca
Moj je vrt prepun oluja
Dovodi me do ludila
Ta konstanta
Ti se pitaš
I ne razumeš
Ne znaš da je to jedini način
Da se borim sa nedostajanjima
Kažem ti,
Ne brini, mili,
Moji su odlasci teatralni
I shvatam da je kutija
Cigareta prazna.