Месец: мај 2026.

Седим на кревету.

Сам сам.

Сви моји раде.

 

Данас је Свети Ђорђе.

 

Чујем зидни сат

како откуцава секунде.

 

Питам се ,

колико сам минута

проживео за ових шездесет година.

 

Почињем да рачунам:

један минут , шездесет секунди,

један сат , шездесет минута…

 

И најзад ,

533016 сати,

31980960 минута.

 

Ако је тачно.

 

Кад неком кажеш ,

много је.

 

А у ствари ,

кога је брига.

 

Мени је досадно.

 

Док рачунам,

гледам муву на прозору.

Стоји.

Ваљда се греје.

 

 

Ударам је.

 

Убијам.

…

Шта сада?

Тек када је тишина

проговорила из мене

схватио сам да је то песма

 

Крили смо се заједно

ја , песме у телефону

а живот , мене

 

Плашио сам се да ми се не смеју,

можда сам направио грешку

 

Више ми није било битно

да напишем нешто

већ колико ћу гласова добити

 

У целој тој причи

изгубио сам себе

 

Опет ћу почети да ћутим

да не пишем

себе да повратим

 

Да осетим громогласну тишину

која се гуши у сопственом еху

а гуши моја чула

 

Себе у мени

тражим време које ме покреће

да победим себе

 

Да песме из мисаоног затвора

изађу веселе

 

Јер

ипак изгледа

тишина ствара уметнике

Док тишина јечи

у мојој глави, правећи кривине,

креативни хаос јуриша

на последње трзаје

мог, могу рећи, умишљеног писања.

 

Ја узимам себи за право да судим

свима онима који мисле да знају

голготу коју пролазимo.

 

Разумеју само они

заведени светлошћу великих градова,

који од сопственог смрада

не виде истину

која их окружује.

 

Истину малог човека,

свакодневно силоваnог

у беспућима модерног живота.

 

Свих оних политичара

чије су душе испране алкохолом,

који својом мантром свакодневице

уништавају све познато

у овом непознатом свету,

пуном смрти.