“АЛИ ЗА ТО, КО ЈОШ МАРИ”

Након силних љутих рана,
робовања, тешких дана,
свих жртава и све славе,
да погнемо луде главе.

Нема деце да кикотом,
да прескоче старим плотом,
и огњиште да пуцкета,
нема гласа од детета.

Гасе нам се лозе старе,
то девојке и не маре,
нестаће нам презимена,
нема деце, нити жена.

Све очеви несуђени,
и мужеви некој жени,
омрко им поглед бригом,
означени као жигом.

Ти си задњи, са тог прага,
задњи новчић силног блага,
нити свеће, нити вина,
нити кћери, нити сина.

А из те је куће давно,
војевао некоћ славно,
његов прађед јунак стари,
али за то, ко још мари.

Али за то, ко још мари…

Аутор: Miki Krstić Aleksić

Моја маленкост из села Трубарева, на обронцима "Мојсињске свете горе", општина Ћићевац. Заљубљеник у књиге и читање, нарочито у руске писце и песнике, посебице Сергеја Јесењина. По образовању струковни инжењер железничког саобраћаја. Аматерски писац песама и текстова. Социјалиста и поборник равноправности људи и побољшања положаја радничке класе и сељаштва. Патриота и родољуб,заљубљеник у свој народ и земљу. Види све чланке од Miki Krstić Aleksić