Месец: март 2026.

Путевима надахнућа

корачам уздигнуте главе.

Тражим духовно искупљење

потрошених митова

наше револуције.

Водили су нас

од истине

до савршене лажи.

Веровали смо.

Дозволили смо.

Мислили смо…

А онда су преко ноћи

пали сви наши снови.

Многи су пали.

Многи су остали на дну.

А неки, још богатији,

остали су читави

у вечном талогу политике.

Ми преостали

као духови идемо улицама

и стално плачемо

за пропуштеном шансом

живота.

Pesme hoću

Ne smejte se, dežurni smejači,t

ne radujte se, večiti gunđači.

Tužnu muziku čujem

i celu me tuga obuzima,

dok se tope kao sneg u čaši

iluzije o suncu i moru.

Moje suze kroz maglu teku,

slivaju se ko kiša u reku.

Nije meni što te gubim žao,

već što nisi, ko ja tebi,

ni trunčicu srca meni dao.

Smejte mi se, večiti smejači,

radujte se, sreće otimači,

rugajte se, sreće rasturači,

pratite me, ponoćni jahači.

Vreme mi je jedini spasilac,

a Paul Revere moj pratilac.

Noćas samo tužne pesme hoću :,,

svirajte mi, ulični svirači”.

Скривене олује тешких снова

нападају моје ја.

Кратког даха

бежим пред њима,

тражећи мир

у сопственим мислима.

Од бриге и страха

бежим у шуму

препуну лажних идола,

који дане проводе сами

дивећи се себи

и својим идејама

тешких глупости,

несхватајући време

у којем живе.

Постао сам номад,

лутам пољима и друмовима

света који не постоји.

Mаховином снова

покривам своје тело

и тонем у сан

који ми је преко потребан.

Време је разуздано,

живот постаје пренатрпан,

пун свега

што је небитно.

Сви све знају,

а нико, у ствари,

ништа не зна.

Ваљда ће нам

историја која долази

опростити наше грешке

Tišina

Tišina se širi kroz jutro i dan,

teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.

Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –

vreba u uglovima, u praznim pogledima.

Strah šeta po vazduhu,

jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.

Panika pritiska moje misli,

tišina ih guta, polako, kao crni plamen.

Tišina je biće samo za sebe –

ne čuje se, a odjekuje u srcu,

ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.

Oseća se, ne progovara,

ali njena prisutnost teži kao kamen.

Tražim zvuk da je razbije –

prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.

Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,

uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.

Srce lupa u grudima,

vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,

a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,

kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.

Hoće li neko doći?

Hoće li buka probiti njen dah?

Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?

Tišina me uči da slutim,

da osećam ono što ne postoji,

da vidim ono što bledi pred očima.

Ne želim da slutim,

ali tišina mi šapuće:

ona je svuda.

I zauvek ostaje.