Скривене олује тешких снова
нападају моје ја.
Кратког даха
бежим пред њима,
тражећи мир
у сопственим мислима.
Од бриге и страха
бежим у шуму
препуну лажних идола,
који дане проводе сами
дивећи се себи
и својим идејама
тешких глупости,
несхватајући време
у којем живе.
Постао сам номад,
лутам пољима и друмовима
света који не постоји.
Mаховином снова
покривам своје тело
и тонем у сан
који ми је преко потребан.
Време је разуздано,
живот постаје пренатрпан,
пун свега
што је небитно.
Сви све знају,
а нико, у ствари,
ништа не зна.
Ваљда ће нам
историја која долази
опростити наше грешке
(Прочитано: 26 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.185.488 пута)
