Месец: март 2026.

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU – Ljiljana Tamburić

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić

ЛУТАМ – КОЗИЋ САША

Лутам овим животом,

тражим изгубљене године,

нестале у магли

пуној снова и надања.

 

Све ватрене зоре

у судару истине и стварности

настале су

на ушћу љубави и спокоја.

 

У загрљају туге

умире њихово последње ја,

рођено на узглављу

несебично подареног себе

док је трајала олуја страсти.

 

Бурно и ватренo

на крају прелази

у праву љубав.

 

И трајаће ,

докле год,

и у каквом год облику,

опстане

у авантури

која ће још дуго трајати

V R S T A

Izroni iz pakla crna ljudska vrsta
pa zaigra nemo avetinjsko kolo
krezube utvare bez groba i krsta
čerečeći dete vezano i golo

Izmaglica smrti kroz pustoš krivuda
crne senke pakla caruju u noći
razaraju zemlju bez Božijeg suda
bez straha da pravda može po njih doći

Suknu oganj pravde grešnicima sudi
od jarosti svete vrste da ogole
svi glasnici pakla što ne behu ljudi
što se podlom đavlu mesto Hristu mole

I razli se zora sjajem pravednika
opet svetim nebom bele ptice lete
u srcima ljudi gori Božja slika
u duši se igra okupano dete.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
14.03.2026g.

КАДА УМРЕМ – КОЗИЋ САША

Оног дана

када умрем,

умрећу задовољан.

 

После мене

остаће моје песме.

 

Неко ће их некада наћи

на интернету,

прочитаће их.

 

А што је најважније ,

прочитаће

моје име.

 

Остаћу записан у времену,

времену

кога никада нисам имао довољно.

 

Можда ће то бити

нека награда.

Моја.

 

Зато сада, када кажем

да ћу бити задовољан,

 

Да ћу умрети у сазнању

да ће ме негде бити ,

макар као електронски запис

МАЈЦИ -Здравка Пап

Мајко,
да ли ме у тишини небеској
још увек чекаш
и Богу се за мене молиш?

Ти си радост моја
и светлост мога пута.
У теби је остала
душа моја
и све чему су ме
кроз живот учила.

Ноћима те сањам
и у тишини призивам,
као дете
што руке пружа
топлини твога загрљаја.

Мајко, љубим твоје име
у дубини срца свога
и верујем
када се једном
отворе врата вечности,
прва ћу у твом загрљају
пронаћи дом.

КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА – КОЗИЋ САША

 

 

Прошло је скоро три деценије

од када смо чули за

колатералну штету.

 

И сада опет ,

од Американаца.

 

Убише децу…

Гле чуда , девојчице.

Та невина створења

која нису крива ни за шта.

 

А и да јесу ,

убити дете?

 

То је врхунац бешчашћа.

 

А шта очекивати

од оних који су настали

од убица, лопова,

сецикеса и пробисвета…

 

Шта очекивати

од човека који је

са разноликим људским отпадом , правио журке

са малолетним девојчицама?

 

Веру је нашу,

а и њихову, погазио.

Бога опонаша ,

а исти ће му

најскорије судити.

 

Истини се не може побећи,

нити се она може

изиграти

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ *Драгојло Јовић

 

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ

Рушили ми земљу тирани без лица,

Бацали су бомбе с небеских висина,

Распорено небо остаде без птица,

Предака нам корење врисну из дубина.

 

Са Јадрана плавог, где смрт се ковала,

Севале су муње челичних џелата,

Свака је ракета парче меса крала,

И катанац ставила на небеска врата.

 

Планине моје и данас још јече,

Реке се сузом горком умивају,

Уранијум тихи кроз жиле нам тече,

Док ветрови песму опела певају.

 

Уместо вртића, болнице се граде,

Где тишина вришти кроз ходнике дуге,

Болеснима често више нема наде,

У земљи што грца од нечујне туге.

 

Такво „Милосрђе“ заборава нема,

Нити земља моја оздравити може,

За векове многе остаће поема,

Да нас моћници на ломачи ложе.

 

Један добар народ сатрше стоноге,

Ал` из сваке ране ниче нови клас,

Иако су нанете ране предубоке,

У болу смо нашли свој вечити спас.

 

Али, нека знају ти сејачи смрти,

Иако су сејали у намери злој,

Точак се судбине и даље врти,

Србија живи вечни живот свој.

 

Из пепела ниче пркос који плане,

Сваки је гроб постао темељац,

Неће нам никад избрисати дане,

Нит` затровати наш последњи зденац.

 

Залуд њима челик и јадранске ватре,

Наш корен је дубљи од сваког нишана,

Народ се овај не може да сатре,

Док у њему живи вера православна.

 

А кад мисле да се гаси пламен,

Из пепела врелог нови живот креће,

Сваки је срушени и спаљени камен,

Постао гнездо за бесмртно цвеће.

 

Корен је српски у дубини стене,

Што не може челик и отров да згази,

Кроз васкрсли народ вера увек крене,

Док сунце слободе на истоку излази.

 

Нећемо клечати, нити ране крити,

У пркосу нашем васкрсење спава,

Србија ће увек слободарска бити,

Док је Христа Бога и српскијех глава!

Драгојло Јовић

НАШЕМ РАШИ

Ми нисмо достојни тебе
Горског дива из Петњице,
Оживотворисмо ћутањем
Утамничење сутрашњице

Из које умјесто плаветнила
Ниче проклета тушта и тма,
Што нас подмукло заварава
Да се не придгнемо са дна

У које нас издајници гурнуше
И себе за Свеце прогласише,
Данајске дарове нам дадоше
Мислећи да нам душе спасише.

Који нас грамзивци заробише
И отеше сваку о теби мисао
Што подсјећа на грдне казамате
Који немају никакав смисао,

Гдје твоје јуначко срце куца,
Невине очи у даљину гледају
Знајући да ти ништа не оста
Само жеља да ти не продају

Оно што си у крви створио
Са својим згаженим родом,
Из мемле и пепела га дигао
Под светим небеским сводом.

Ал’ не дај се дична главо
Чувај своје од погани лице,
Писаћемо увијек свемогући
Свако слово твоје ћирилице.

ШУМАДИЈА

ШУМАДИЈА

Гледао сам са Рудника,
од Мораве траку водну,
кроз лугове што натапа,
благородну земљу плодну.

Дивио се „српском мору“,
док шумећи мирно тече,
и пољима златоносним,
на која се спуста вече.

Хук сам горских вила слуша`,
ка Морави што хитају,
и с водама благотворним,
рајске баште заливају.

Дивећи се Шумадији,
док је гледах ка` на длану,
душа ми се наужива,
и на срце мелем ка`ну.

Онај ко не воли, ко не поштује и ко не чува
природну околину, није поштен и честит човјек.
Аутор

На Руднику, јун 2022 љета Господњег