POD ISTIM NEBESKIM KROVOM
- Pod svodom plavim, što granice ne zna,
svaki se život k’o pupoljak budi,
sa pravom na parče toplote i neba,
jer mesto pod suncem žele svi ljudi. - Al’ gorka je istina što svetom vlada,
dok kolevke jednih u svili se zlate,
u susedstvu mračnom, vlada glad i nada, - da surovost bombi prošlosti pripada.
- Otkud to prokletstvo, ta mračna klica,
da se čelik kuje za otimanje tuđeg,
da se gase oči, brišu suzna lica,
zarad šake zlata i poseda tuđeg? - Kada je to duša, taj beskrajni izvor,
prestala da gleda u zvezde i snove,
i postala kavez, tesan i zatvoren,
robujući okovu što se bogatstvo zove? - Dok jedni u mraku spremaju dronove,
i grade silu od gvožđa i straha,
drugi u žeđi broje svoje dane,
bez kapi vode i hlebnoga praha. - Zar da nam razum u mraku zanemi,
dok čovek čoveku k’o zver zube oštri?
Nismo mi rođeni da budemo nemi,
niti da svetom vladaju najgori. - Srušimo bedeme od gvožđa i zala,
jer sila je slaba kad dobrotu sretne; - Nek čovek čoveku daruje bez žala
- Kad oluje dolaze, kad oluje prete.
- Nek’ oružje ućuti , nek’ govori srce,
jer pod istim svodom svi smo samo gosti,
ne gradimo zidove, već pružimo ruke, - u krhotini ljudskoj iste su nam kosti.
- Neka nas ne deli krv, vera ni boja,
već spoji nada što u svima klija, - da zemlja nam bude svima kao dom,
- gde svakom detetu isto sunce sija.
Dragojlo Jović
(Прочитано: 10 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.142.179 пута)
