Četri vetra galopom urliču
Gladni su duša zavejanih
Putuju da gase plamen živih
Čekaju vrata olujnom goniču
Nose muziku otrovnih bunara
Iz dubine tamna toplina vara
Otvorena kuća prima vetar
Oči pije Vetrova car
Četri vetra mirišu oblake
Gutaju svetlo tamne horizonte
Nestaje slovo vazdušne note
Vetrove pale vatre jerusalimske
Месец: фебруар 2026.
А , МОГЛИ СМО – КОЗИЋ САША
Таман смо почели да радимо,
да стварамо,
да волимо,
да се женимо,
децу да правимо.
Дође рат.
Многи у рат одоше,
никада се не вратише.
Храбри изгинуше,
покварени побегоше.
Оно што преостаде
врати се ,
мртво,
без наде,
само са вером.
Наша љубав их врати нама.
Деца добише родитеље,
какву-такву будућност.
Рат добише пробисвети ,
наш талог,
наша срамота.
ЧОВЈЕК И КУЋА – Жељко Перовић
#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао за нову књигу
ЧОВЈЕК И КУЋА
Човјек се стрпљиво као кућа гради, корак и темељ, стас и цигле ред и све тако до капе и крова!
ЧОВЈЕК И КУЋА
Човјек се као кућа гради,
од цигли стрпљења и камена воље;
у земљи темељ, у глави нада –
а ријека снажним жубором протиче.
Низ стрм вијуга,
у рукавцу предахне,
па преко камена
облутка у даљи усахне.
Кроз вријеме тече, хладна и чиста,
испод кровова што на сунцу сиве;
у свакој капи истином заблиста –
док старост као понорница нестаје.
ОБРАСМО ГРОЈЗЕ – Живојин Манојловић
ОБРАСМО ГРОЈЗЕ
Обрасмо гројзе
Из Радојкино
Од мираз лојзе.
Милина њојзе.
А имало
Две приколице
С издигнуте канате
Вршне сам да знате.
Сиђомо с брда дома
Право пред бачвару
Укопану,од камена зидану
Од прадеде-стару.
Муљача дрвена
Са три озубљена ваљка
Сачињена
Лагано и обрћеш
Зрно праска
Сокем из њега и љуском
У кацу истица
Запетљаним петељкама
Ко на лековит извор,
Кад вода дотица
Руке улепљене
Не мож прсте да раставиш
Од сласти комине и шире
Будуће вино правиш.
А мирис…..
Мирис се шири по авлие
И даље низ сокаце
Мирис на јесењи берићет
Младост
На снаше кад преко крова
Сито баце.
Бачва навршена
Домаћин отвор замандаљује
Састав са чепем
Житком глином премазује
Да комина ври
Ал ваздух не повукује.
Месец стидан се појављује
Слатки умор
У теб се подвукује
Радојка трпезу поставила
С разне ђаконије
Па се домаћински
Берачима зафаљује.
Vinograd za dvoje – Radmila Miljković
Vinograd za dvoje
Gore, u planini, vinograd posadi.
Birane sorte neka budu sve.
U sred vinograda kolibu sagradi,
kada kiše krenu, da skloniš me.
Dole, u ravnici, nema hladovine.
Jednu Brezu belu posadi za mene.
Kad nas stigne vino, iz vina istine…
Sa tobom, u hladu, da vratim uspomene.
Pod košuljom davno, stavila sam zrnce.
Tu, sa leve strane, u skrovište tvoje.
Kad godine minu i kad zgasne sunce,
Iz njega da radja, groždje za nas dvoje.
ПРОСУЛО СЕ ВИНО – Слађана Бундало
Вино истине – Слађана Бундало
Вино истине
Капље ко суза
из зрна што је
око свету.
У њему земља памти
додир корена,
ћутање брда
и дуго стрпљење светлости.
Зрело сунце у чаши
злати се
и осмехује дану,
као да зна
колико нам мало треба
да поверујемо,
у истинитост тих капи
На уснама
топлина лета,
у грудима
кратко примирје са собом.
Гаси нам жеђ за животом,
оним што боли
и радује у исто време,
а чега се
само човек
плаши.
ПОГОДИЛЕ МЕ УСПОМЕНЕ – КОЗИЋ САША
Стигле су ме ноћас успомене,
Разарају ми душу.
Све што је ваљaлo
остало је записано у времену.
Сада је живот
једина права истина,
остала мимо чаше,
музике и пијанства
због тамо нечега.
И жене
које су се баш тада појављивале,
увек изненада.
А тако и нестајале.
А кад дође неко весеље,
Када ме живот погоди
Пијем.
Душу своју смирујем
Од разних глупости,
Мојих разочарења
То никада нећу заборавити.
Пиће, кафана ,…
увек ће се кроз сећања враћати.
____________________
Осмех — Стефан Богдановић
Осмех
Она ће њему:„осмеху мој.“
„Осмеху мој“ и он ће њој.
—Што ти у очима сад тако сја?
—Па сја и у твоја ока два.
На ветру је играла златна влас,
и све су схватили у исти час.
© Стефан Богдановић
Категорија:одрасли песници
Породица, љубав и светиња – Радa Цвијовић
Породица, љубав и светиња
Породица, к’о светиња
Као зена нашем оку
Кад је добро, кад је тешко
Важно да је на окупу.
Кад си тужан, кад те боли
Ту је неко ко те воли
Да му кажеш шта пожелиш
А и радост да поделиш.
Кад ти суза склизне с’ лица
Брише ти је породица
Разне бриге она блажи
Ум и снагу теби снажи.
Кад ти неко срце сломи
‘Ајде кући, па одмори
То је наша мирна лука
Кад имамо неких мука.
Када те низ воду пусте
И вирови на дно вуку
Уз тебе је породица
Да ти увек пружи руку
То је златно гнездо наше
Што га стари сачуваше
Топло, меко, ушушкано
Од Господа што је дано.
Настави са читањем “Породица, љубав и светиња – Радa Цвијовић”