Kad suton oseni brežuljke i reke
tad umuknu gaji, zaneme i vrela
uzdižu se stare uspomene neke
dok zvezda zablista vrh tamnoga ždrela
I vetar lahori niz lugove stare
ko šapat raznosi odjeke vremena
još iskre sa neba doline nam žare
dok sećanje počiva pod korenom drena
Želim da se vinem ka svodu poletim
gde stidljivi eter još oblake žari
pokajanjem svojim greha da se setim
da mi rajska zora sve misli ozari
Ako jednom stanem pred kapijom raja
nek me tamo sretnu uspomene mile
bez tereta greha,bez senke očaja
presvetle i čiste kakve su i bile.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
29.08.2026g.
(Прочитано: 9 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.227 пута)
