Vatrau paklu

Vatra u paklu

 

Rane mi cepaju utrobu.

Trnje i igle bodu mi dušu.

A ko bi rekao da će to tako…

Najgori snovi i noćne more,

po težini podnose se lako.

 

Ovo što kida, ovo što cepa,

meso i kosti i strah što ruši,

razara ponor u izgubljenoj duši.

 

Nemam ja snage da podignem pogled,

nemam ja nade — ovo će i onako u nedogled.

Svet mi se srušio i sve je crno,

samo da ne boli tako puno.

 

A ko bi rekao da će to tako…

Najgori ćemer, najgori jad.

 

Rane mi cepaju utrobu,

trnje i igle bodu mi dušu,

više no ikad, na dnu sam samom.

Prekriven mi život crnom tamom.

 

Nema mi spasa, nek odem brzo.

Razbijena volja za životom,

ko čaša od stakla.

 

Đavoli dragi, evo me, stižem —

otvarajte svoja vrata od pakla.

 

A ko bi rekao da će to tako…

Samo da se požuri — polako

I vatra u paklu mi se čini

da peče — jako.

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović