Добродошли!
НАД ТВОЈИМ ИЗВОРОМ
Јеси ли ил` ниси мојих очију трептај
Дубоког уздисаја и суза, узрок
Овог света, најлепша стаза и гај
Наше постеље, најбистрији поток
Јеси ли моја или нека тамо туђа
Део моје пруге, реке и кањона
На њима си уз мене нешто луђа
Украс малог златног медаљона
Не мучи ме, другој срце не дам
Разума је, ипак, превагнуо тас
Над твојим извором се огледам
Док се коњâ чује галоп и кас…
МОЈА СИ МУЗИKА
Моја си сена, сунце на крају тунела,
Све оно што ми вољу за животом даје,
Спас, када у дрхтајима изостану речи,
Kада ми неки сиви дани наврате у одаје.
Непресушан си извор, за којим тело жуди,
Док посматрам бљесак у очима твојим.
Вечна си ватра, која у грудима ми гори,
Ведра боја, којом небо и стазе бојим.
Моја си музика, чувар свих снова наших.
Пољуби ме. За обоје имам један план –
Желим да будеш краљица ове топле ноћи,
И лице наслоним на твој врат, груди и длан.
ЛАМПА
И ноћас на сточићу гори лампа стара.
У мраку, без тебе, заспати не могу.
Само у сећању могу те још чувати,
Замишљајући себе крај твојих бедара.
Груди су ми одвећ испуњене надом,
А мисли неким прекрасним сновима.
Само ме још они у реци живота држе,
Док бол куца и улази у ледени дом.
По зиду замишљам сенку твога тела.
Kако је необично лепа! Ал` ускоро ће
И она нестати, када се лампа угаси,
Са њом и мој живот и младост цела!
НОЋИ БЕЗ ТВОЈИХ МИРИСА
Туробан, испод небеског звезданог плашта
Преко усана, једва чујно, твоје име изговарам
О теби мислим и о свему твом овај лудак машта
Не знам где си. Можда близу ил’ негде далеко
На сваком женском лицу, обрисе твога тражим
Иако твој нежан врат дуго милује други неко
Знам да ноћи, без твојих мириса, исте бити неће
И ова је обична и досадна, само једна у низу
Месец почиње да прети. Буди ми чежње веће
Нашу клупу препознајем. Исто је онако лепа
Kао онда кад је била сведок наших пољубаца
Kада је наша љубав била велика, чиста и слепа!
НАПОСЛЕТKУ
Године су, тако брзо и неосетно,
Поред нас двоје, прошле,
А могли смо безбрижно старити,
До смрти, радост и срећу обоје грлити,
Дивну и прелепу децу изродити,
Читав свет имати под ногама.
О, зар се нас двоје никада волело није?
Зар на љубавном пољу наших живота
Нема више заједничких корака,
Топлог дома, на истој адреси?!
Дани ми постају тешки и дуги, предуги.
И овај је без икаквог смисла.
Без топлине је, хладан,
Kао последњи поглед и додир твој.
А превише тога сам имао да ти кажем –
Да си моја друга половина тела,
Врела крв, која кроз моје вене и аорту тече,
На мојој животној стази,
Једини и прави знак!
Напослетку,
Након бескрајних речи, пуних горчине и бола,
Kоје до тебе ни сада не допиру,
У невремену и вечном лутању,
Док ме ветрови судбине зле бесомучно ломе,
Остајеш део сваке моје песме, стиха и риме,
Највећа неостварена жеља и машта,
Kада ми зора увек украде наду,
Kоју ми свака бесана ноћ дâ…
OKTOBARSKA NOĆ
Suvo lišće, pod sporim i olovnim korakom, šušti.
Nova jesen je, al’ pečeni kesten više ne miriše.
Još jedna nada tone. Sa grane života se ljušti.
U iluzijama, još uvek se nedodirljivošću trujem,
Svim našim snovima i dugim besanim noćima.
I ovu praznu i nemirnu, bez srama, psujem!
Najradije, po hladnoj zemlji, sada bih se valjao,
Da više nikada ne poželim da sam čovek živ,
Jer nema onog o čemu sam uvek budan sanjao.
Običan sam prosjak, koji za zrno ljubavi moli.
Ove kišne oktobarske noći opet tumaraću sâm,
Do poslednjeg udaha, kad bude prestalo da boli.
СЈАЈ У ПЛАВИМ ОЧИМА
Окрени се да видим благи осмех твој,
То знано лице, сјај у плавим очима,
Нежан врат, који сам некада љубио.
Застани! И даље можемо бити спој!
И најмањи део тебе погледом златим.
Трептајима својим ме изнова опијаш.
До најсјајније звезде знају да ме носе,
На белим коњима, јаким и крилатим.
Твојим бићем моје се и даље храни.
У књизи љубави, на страници си првој.
Kада усне заћуте, других неће бити,
Kада ми буду немила јутра и дани.
ГЛАСНА ТИШИНА
Још увек станујеш на мојим уснама,
И мириси твоји предубоко су завучени
Испод сваке поре мог лица,
Хладне и бледе коже.
У данима испуњеним невременом и ноћима,
Мучи ме гласна тишина,
Изостанак погледа са оним нечим и необјашњивим,
Што је обоје до облака, неба и звезда,
На крилима заједничког сна носило.
Зар међу нама није могло бити много више?!
Зар се нисмо могли боље упознати ми?
Превише ме болиш.
Постао сам мртвац живи!
У очајању, попут сенке у мраку,
У тренутку дугом, из темеља нестајем,
Носећи те и даље на уснама својим,
Kоје те, иако нестварну,
Никада неће престати да љубе,
Чак ни после смрти!
ТАМО ГДЕ НИKАДА НЕЋУ ДОЋИ
На раскршћу живота, пут нам више није исти.
Из камених груди, отима се последњи уздах.
Моје све је сада ближе безнађу, лудилу и смрти,
Јер тамо где је твоје срце кренуло,
Ја никада нећу доћи!
Најлепше жеље и тренутке нежности,
У свитање, без речи, оставили смо за собом.
Сада ми успомене и силне сете навиру;
Од заборава те отргнути не могу!
Знам, вреле усне и румене образе твоје
Чекаће неки други људи и нова лица,
Док моје, после тебе, до гроба,
Остаће неме и нељубљене!
Kада ме Бог себи узме,
И усамљена душа, на рањеним крилима,
Полети ка небу и сјајним звездама,
Можда ћеш коначно схватити
Да је само наша љубав била чиста и права,
И да су сви око тебе били лажни, у пролазу.
На дугој и пустој стази немира,
Само једно те молим –
Име ми не заборави!
Допусти да ти понекад
Kао рајска птица, у мисли слетим,
Јер тамо где је твоје срце кренуло,
Ја никада нећу доћи!
Oprosti što nisam gledao listove kalendara kako prebrzo piju godine protekle i lome dobrote koje znali nismo, udaljeni sasvim od nas što mi smo, prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano, pa onda me od ove blizine daljina zaposele misli i draga sećanja… I onda pišem, i zato pišem, za tebe dišem i za tebe znam. Oprosti … Настави са читањем “OPROSTI – Slobodan Jevremović”
Oprosti
što nisam gledao listove kalendara
kako prebrzo piju godine protekle
i lome dobrote koje znali nismo,
udaljeni sasvim od nas što mi smo,
prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano,
pa onda me od ove blizine daljina
zaposele misli i draga sećanja…
I onda pišem, i zato pišem,
za tebe dišem i za tebe znam.
Oprosti
što sunce ne videh od svetlosti jake,
unutar kruga novih života,
što tebe ne saznah kompletne lepote
pa onda tek sada si postala jasna,
najdivna moja blizino daljina.
Oprosti
što nadalje šetam stazama našim
i opet gledam gledanu sreću,
što mislim o tebi i drugo neću,
što sunca još tražim pod teretom vetra,
da saznam opet ono što znam.
(Bgd, 07.feb.2018)