Аутор: Dejan Šimurda

Dejan Šimurda je rođen 1978.godine u Somboru, gde živi i radi.  Objavljivao je kratke priče i muzičke recenzije u lokalnim časopisima Pogon i Avangrad, a rane “poetske” radove po ponekim već ugašenim sajtovima i fanzinu Librarion. Učestvuje od 2019. na večerima poezije u organizaciji somborskog Poeziodroma, a učestvovao i na ovogodišnjem Poezivanju u organizaciji Gradske Biblioteke. Aktuelne radove objavljivao na blogovima Hiperboreja i Poetum, sajtu Metafora, i na stranici Čovek Časopis.

KINA

Kina nema boju. Deca su na livadi vazduh je ništa

rasipa se polen.

Deca navlače kapuljače. Iz daljine liče na mucave monahe.

Možda mirišu na vazduh. Možda pričaju o Kini.

Neko me zove na molitveni doručak ali ja sam iscrpljen. Radio sam noćnu smenu. Čitao sam vodu

potajno slušao pesme ljubavi i mržnje

pesme iz sobe.

Hteo sam da objasnim deci na livadi

Kina je belo nebo

iako Kinu ne znam. Ne poznajem reči ne razlikujem boje. Ne mičem iz ovog grada.

Hteo sam da objasnim

večeri su ugarak večeri masline pune crnog mora večeri su kuhinjski psaltiri. Moja bivša devojka koju još uvek volim mi nikad nije odgovorila na pismo.

Kina se jedva nazire na mapi.

Decu na livadi to ne zanima.

Tao komšiluka tvrdi da sam u nevolji. Neće biti povoljno ako nastavim ovim tempom.

Savetuju me da bežim u planine.

Bolje da ne znam kakav će se blagoslov uskoro sručiti na mene jer

Kina već dugo nije kina

UČINIO SAM PUNO ZLA

Učio sam reči učinio puno zla. Tukao sam te varao sam te. Pojeo puno dobrih i glupih životinja. Poplave su razarale našu zemlju nosile kuće ljude pse mačke a ja sam se skrivao

u zagrljaju tuđe žene

u mutnom sjaju

pod velom vode.

 

Onda je difterija pala sa neba. Došla je zima. Ja sam pao u krevet.

Prestao da učim reči. Došli su snovi

krvoliptanje u Novosibirsku

rat u Arhangelsku. Cink so kalijum

izliveni iz mene

po govnjivoj kaldrmi.

Šapat gline

utešno mucanje pijanog prijatelja

 

(učinio si ti ponešto učinio si šta si mogao

nakon zalaska sunca nastupa takozvani plavi sat

pre deset godina pre nego što si učinio puno zla imao si dobar plan

naučiti reči pričati o porodičnoj avanturi

međutim

u potrazi za pravim osvetljenjem

još se nisi probudio)

 

Da prijatelju

još se nisam probudio.

Domaći Zadatak

Niko nikad nije umro.

Nema poruke nema poklona. Nema šume nema širine. Nema tajne nigde se ne ide. Nema je nevina žrtva koja nikad nije umrlа. Smeje se u sebi. Ove reči naravno nisu moje reči.

Ranjenike nisu ubili sve su žene poštedeli.

Netačne su nejasne vesti o nesrećama. Epidemije su samo masni poljupci.

Otmičari su nas vratili porodicama nakon par minuta. Hteli su da nas pogledaju izbliza

dodirnu nam kosu. To je sve.

Rat je samo mekani pohod nad povečerjem. Izgnanstvo je dobra prilika za nov početak u novom gradu punom negovanih drvoreda.

Ja sam neuništiv

naravno to nisu moje reči.

Istim hodnikom u istom svetlu isti smeh iste opomene. Moja mladost je savršena ja sam netaknut.

Ja sam u novoj zemlji novom gradu.

Bolesti nisu opasne niko nikad nije umro niti će umreti i sve što govore nije tačno jer atlasi tumora su zastareli i barokni.

Oni su deo zavere protiv kretanja protiv disanja protiv pevanja protiv mene protiv predsednika.

Deca ne mogu da dobiju rak.

Sve je objašnjeno ali niko nije znao jer

niko nikad nije umro

niti će ikad umreti.

To su nečije reči ne mogu da se setim čije. Ja nisam kući već trideset godina. Ne znam put i možda ne bih ni prepoznao kuću.

Sećam se

na stolu otvoren udžbenik

sveska grafitna olovka

već trideset godina.

Domaći zadatak nikad završen.