Милица Макитин – Требиње
Била сам једном Јулија, далеко од Вероне.
На мјесту гдје се с таласима сусреће
топот чизама и мирис маслина у шињелима.
Тамо кад наше пјесме зазвоне,
сјете се људи и бола и среће,
и онда некако сјетно и свечано
прича једна за другом креће,
и силна даљина у море тоне.
Ко год је био зна да ће опет доћи
и да ће се као уклет
сјећати сваке ноћи
и неких ситних детаља…
Такве су биле оне наше пјесме,
прегласни смијех и маринска јутра,
моје немирне руке у твојој коси,
док чекамо смирено да данас дође сутра.
Кажу да вријеме сјећања носи,
а мени то љето не да мира.
Ја још у неком бескрају зоре
слушам одјеке и узбуркано море, као онда.
У даљини негдје маслачак свира.
Настави са читањем “СТАРИ ЛИКОВИ У НОВОМ ВРЕМЕНУ – Милица Макитин – Требиње”