Dan je bio običan, čak dosadan
U duši se zakuvalo, dogorelo
Protiv svega umem
sem protiv nepravde prema meni načinjene
Ne umem, ne znam
mozak vri, srce udara
Sve se skupilo ispod damara
Nemoćna da se savladam
Besna na sebe i čitav svet
Najgorim mislima obuzeta
Svest sužena
Suza produžena
Kažem
Kraj
Dosta je
Nema me
U tom trenu nešto se u duši prenu
Za koga
Zašto ubih sebe u trenu
E nećeš sestro,
Nije ti medju kukavicama mesto
Bosa na put izleteh
Da misli pokupim
Glavu ludu ohladim
Sebi se vratim
Umesto da sebe za glavu skratim
Od tog dana vazda u kući imam dežurne cipele kraj vrata
i dežurni mantil na čiviluku
Ako se zadesi da se ta muka ponovi
da u njih uskočim
da bes prikočim
i izletim napolje u ništa
u mrak, u svadju sa sobom
da razjasnim stvari sa Bogom
nikad više ne sa ljudima
nikad više medju zveri
zverinjak ovaj ljudski
nije po mojoj meri.
Svetlana Tadić
