Милица Макитин – Требиње
Била сам једном Јулија, далеко од Вероне.
На мјесту гдје се с таласима сусреће
топот чизама и мирис маслина у шињелима.
Тамо кад наше пјесме зазвоне,
сјете се људи и бола и среће,
и онда некако сјетно и свечано
прича једна за другом креће,
и силна даљина у море тоне.
Ко год је био зна да ће опет доћи
и да ће се као уклет
сјећати сваке ноћи
и неких ситних детаља…
Такве су биле оне наше пјесме,
прегласни смијех и маринска јутра,
моје немирне руке у твојој коси,
док чекамо смирено да данас дође сутра.
Кажу да вријеме сјећања носи,
а мени то љето не да мира.
Ја још у неком бескрају зоре
слушам одјеке и узбуркано море, као онда.
У даљини негдје маслачак свира.
А ја се будим уз звуке шуштања лишћа,
јер је јесен првог у септембру –
било сунце или киша.
Ипак, тражим од свих сила
да ми дају да будем Амфитрита
очима због којих сам била тиша;
својима превртала, била мангуп саздан
у стотину шездесет и пет сантима.
Мало ли је?
Па чекам неки сусрет да разазнам
тај поглед у коме сам се огледала, да видим,
да радознала сазнам
да ли ме тамо још увијек има…
Ако се нађем, опет ће то бити нека јесен,
испод голих грана мали врагови,
Мерлин да свира под мојим прстима
и да иза нас остану мокри трагови,
јер пљушти и киша сама са собом прича.
Неке ријечи лебде у ваздуху нијеме,
али ипак, знамо се, па оћутане више значе.
Тако и кад ми је у носталгични загрљај
стало све проведено вријеме, ја сам ћутала.
Није да нисам имала шта да кажем, напротив,
просто су ми се у наручју погубила сва слова.
Комешала су ми се осјећања
да слажем да ништа не буди у мени.
А како не буди кад се насмијем док шетам
са сјећањем под руку? Ми заједно покисли,
и ја се питам да ли он на мене помисли,
и је ли нам фалило још мало љета?
Желим да знаш, идем у мају
да видим балкон испод ког је Ромео
шапутао стихове и љубавне фазоне.
Идем да кажем и њему и њој,
да сам и ја била Јулија једном,
далеко од Вероне.
© Милица Макитин – Требиње
ШКОЛА: ЈУ ГИМНАЗИЈА „ЈОВАН ДУЧИЋ“
