Кап к’о слап, суза се из очију прелива,
тајну вечне туге проноси.
Нестају уздаси, тишина ме целива.
Време ме са собом односи!
Моја су јутрења вапаји за сновима,
црња су од тамних облака.
Тихо си отишла, снове упокојила.
Још се чује одјек корака!
Премда су немири чежњом мене дојили,
био сам на прагу знамења.
Злослутна свитања снове су покојили.
Изгорех у мору „пламења„!
Откад си „нестала” небеса су плаветна
утихнула мирис пролећа.
Другујем с безнађем, јер тишина заветна
стално ме на тебе подсећа.
Иако други те сада срећну милује
знам да си ме силно волела!
Господу молим се , нека ти се смилује.
Волела си, а преболела?
Кап к’о слап, суза се из очију прелива,
тајну вечне туге проноси.
Нестају уздаси, тишина ме целива.
Време ме са собом односи!
(Прочитано: 148 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 805.542 пута)