Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Када је човјек млад на њега се не примају ни боли, ни ожиљци, али старост немоћна стрпљиво чека док јој живот по лицу боре просипа! Али додје вријеме када осјети потребу да добротом накупљеним годинама узврати, да им се за живот захвали! У овој сам пјесми понављајућу строфу истакао и нагласио да су младости године немирни покретачи, а старости умножене крај наслућују.
Смрт је нежељена пратиља која тијело од настанка на растанак спрема!
СТАНИЦА ЗА ОСТАВЉЕНЕ
Уморна ми душа од ћутње
Као цвијетак без воде увела,
Задрхтала у самоћи тијела,
Од чекања мој дух мре.
У мени године немирне
Као јесење лишће шуште,
Желе да кренем
Путема знаним,
Да трагове драге очи наслуте.
Сјетим се прије него сване
Да живот преварим,
Застанем и предложим
Да мјењамо кораке
За преостале дане.
У мени године немирне
Као јесење лишће шуште.
Желе да кренем
Путем знаним,
Да трагове драге, очи наслуте.
С муком наставим даље,
Главу подигнем
Зору да пробудим,
Осврнем се и угледам
Стакленасте погледе
Који ме у стопу прате.
У мени године немирне
Као јесење лишће шуште.
Желе да кренем
Путем знаним,
Да трагове драге, очи наслуте.
Од сјаја зажмирим,
Окренем главу и наставим
Путем сузама покапаним
До станице за остављене,
Жељезне од сунца капије златне.
У мени године немирне
Као јесење лишће шуште.
Желе да кренем
Путем знаним,
Да трагове драге, очи наслуте.
На клупу нећу да сједнем,
Кораке успорим, па нагло застанем
Неком да засметам,
Да ме гурне да посрнем
И падом већу бол осјетим,
Снагу да потрошим
А себе животом казним!
