Добродошли!
Б А Г Р Е М
Заискрио багрем.
Бљештаво…
Венчаницом…
Окићена
Раскошем крошња.
Права младина ношња.
Моравске кошаве
Узалуд гране ломише.
Сласт,
Бујност
И нектар,
Обиљем га венчаше.
А нектар
Тај Свети дар,
Опојност
Рашири мирисом…
Мирисом,
Мирисом росе,
Мирисом моје драге
Док се буди…
Мирисом
Њене косе,
Њене душе,
Њеног погледа
На јутром рођено сунце.
Настави са читањем “Б А Г Р Е М – Живојин Манојловић”
Андреја Ђ. Врањеш
КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ
Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.
Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.
Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.
У себе се јадац затворио,
испред носа, прст не виде очи,
немогуће, постаде могуће,
ријека тужна у поток сад скочи.
Да се може у осмјех бих стао,
онај исти што сам дјечак снио,
у њему бих отварао очи,
планету бих ову оставио.
Trenutak zore
i trenutak sunca
ne bi dala,
bez njih bi
umrle ptice,
i cveće prestalo
da cveta,
ljubav bi čekala
u mraku,
sunce da obasja
ruke da se spoje.
Tražila bih dugu
da ispuni želje
na ringišpilu
da se vrtim,
i pokupila bih
sve trenutke sreće
i ugradila u sebe.
Slavuj bi pevao
i čekao da sve
trenutke sreće
pokupim u vreću
i ponesem na put,
bez povratka i kraja,
tamo gde cveta cveće
i lepotom diše
i svaki lep trenutak
na čelu ti piše.
(Pesmu posveċujem velikom Vladislavu Petković – DISU)
Branko Mijatović
MAČ ISTINE
Došlo zadnje vreme propadanja,
sodom, gomor, biblijski poroci,
svud okolo trulež raspadanja,
ućutkani junaci, proroci,
došlo zadnje vreme propadanja.
Vladislave, moj stariji brate
uzor si mi od detinjstva bio,
mnoga moja pesma liči na te,
uz tvoje sam pesme se kalio,
Vladislave, moj stariji brate.
Progledali krtičnjaci stari,
klip međ` noge i rođenom bratu,
brat za brata ponovo ne mari,
sve smo bliži zadnjem svetskom ratu,
progledali krtičnjaci stari.
Iz hramova psalmi oticanja,
Sunce hleb na zlatnu parčad lomi,
vera posta kamen spoticanja,
udri Bože, udri, sprži, zgromi,
iz hramova psalmi oticanja.
Vilin konjic hramlje u opanku,
glog naježen, zora posečena,
nesta nade, Sunca na uranku,
podbula im lica iskežena,
vilin konjic hramlje u opanku.
Zalud molim Boga da nas spoji,
zlatnu parčad hleba nasušnoga
zemlja neće moći da izbroji,
glog se ježi, sapliće se noga,
zalud molim Boga da nas spoji.
Pokradene svetinje nam zjape,
šta to beše moral i poštenje,
iz grobova mošti slavnih vape,
pogan stigla i Sveto Krštenje,
pokradene svetinje nam zjape.
Zanemela zvona Ravanice,
ne čuju se psalmi iz Dečana,
dušman zvecka sabljom kraj granice,
na srcu mi ucrvljala rana,
zanemela zvona Ravanice.
Vlast se drži uz pomoć pandura,
idioti primaju znamenja,
šund i kič su postali kultura,
pesnicima u usta kamenja,
vlast se drži uz pomoć pandura.
Dokle će Bože ovo da traje,
dokle će silni rušiti Tvoj trud,
za reči Tvoje niko ne haje,
za verujućeg kažu da je lud,
dokle će Bože ovo da traje?
Neroni silni ubiše moju
najdražu ticu u gaju duše,
zaboravili su silu Tvoju,
rata se igraju: pale, ruše,
Neroni silni ubiše moju.
Zagrmi Bože, zadnje je vreme,
ne daj nečasnima svoga truda,
skini s vernika preteško breme,
što ne priznaje nevernih suda,
zagrmi Bože zadnje je vreme.
Zamahni snažno mačem istine,
neronske zveri neka budu plen,
nek tutnje mora, gore, planine,
s nevinih ukloni zlotvora sen,
zamahni snažno mačem istine.
Vladislave, moj besmrtni brate,
hvala tebi što si postojao,
Bogu hvala, stih mi liči na te,
kao i ja nisi se bojao,
Vladislave, moj besmrtni brate.
© mr.prof.Branko Mijatovic
Iz zbirke u pripremi
Stavila bih
život ceo
kraj jednoga
belog cveta
da miriše
i da krasi
tu prelepu
ljubav našu.
Stavila bih
život ceo
kraj izvora
nekog bistrog
ogledalo da
nam bude,
ljubavi i sreće.
Stavila bih
život ceo
u njegove bele ruke,
da ga mazi i šapuće,
čuvaću ja tebe dušo,
bez tebe bi davno umro!
Раскошна песма
Пишем вам раскошну песму, да њоме засеним небо
то савршенство божје пуно скривених тајни
речи кроз вене да теку и лече као плацебо
нечији животни занос исцеђен ко талог чајни.
Најлепше могуће речи, блиставе попут кристала
нек растерају тешко црнило поноћних мисли
овом бих песмом и зене из својих очију дала
сузама да се из њих нечије мутно разбистри.
Раскошну песму пишем, нудим из себе страсти,
нека останем кора од старог трулог цера
нека попије жељан понуђених му сласти
памтећи магичне дане пуне Божјег весеља.
Када раскошна песма обузме видокруг цели
и тело ношено снагом постане обичaн баласт
схватите да у животу све се на пола дели
од пола века свој си па макар и мало будаласт.
Пишем ал не успевам да свилу у иглу уденем
тек написана песма нит помаже нит лечи
ал титра у мени жеља да пре него ли свенем
исплетем раскошни венац од нових магичних речи.
Љиљана Тамбурић
МИ НИСМО КАО ДРУГИ
Ми нисмо као други
Патимо јер смо живи
Нама се вечно суди
Стално смо некоме криви
Посебни смо и своји
Срца нам увек трепере
Свако би да нас освоји
Да нам уведе мере
Да нам укроти душе
Да нам срца увеже
Покушали су то јуче
И данас плету мреже
Хтели би да нас поробе
Да отму нашу слободу
Да веру ставе на пробу
Да нам замуте воду
Вуку нам децу на страну
Одвлаче их на слепо
Стаблу нам секу грану
Лажу да тамо је лепо
Овде је гнездо из кога
Полеће понос и снага
Гроб оца мога и твога
Врата кућнога прага
Овде је мирис детињства
Босиљка, земље и хлеба
На небу божја светиљка
Све је што нама треба
Са зида нас гледају преци
Историју причају часну
Пазе наш живот свеци
поруку шаљу нам гласну:
Народ смо који је знао
Да пада и да се диже
Што сину није дао
Да туђе чизме лиже
Што је до задњег даха
Бранио огњиште своје
У стопи земљиног праха
Чувао своје хероје
Народ смо који запева
Заигра и кад је тешко
Што чува одоре царева
Поносан на порекло
Чије се заставе вију
Од памтивека до данас
Јер нас надмоћни бију
Хушкају шакале на нас
Из наше крви се рађа
Изнова Србија нова
Лепша но икад до сада
Снажнија, јача и боља.
Сутра је ново време
Нова нас чека борба
Збацити старо бреме
јутра нам долазе добра
Страдања било је доста
Треба нам сада бајка
Душа нам пуна опроста
Нек живи Србија, мајка.
Љиљана Тамбурић
Смрачени видик, умност што тамни,
неиспричаност умилних речи.
„Небрижност брата”, зар он да спречи
кад није „њихов”, још старославни?
Лелек, и душа безнађем брујна!
Неутихнутост хајке на звери?
Ко то сме „овде” да правовери?
У шуми нога, тек једвочујна.
Немање раја без рујних зора.
Пустошје нама, пустиња њима!
Ореол месец и туге плима.
Анђели жалом небеског хора!
Дах покајања да л’ грехе брише,
ил’ тмина још им у „зору” није?
Огњиште мами, сад Бог зна чије,
док исток сузе Крајишке брише!
Мислена лета боре се с собом,
па клецај-нога с уснулом зором
тамо, где „огањ”, под оном гором.
За сусретнутост колевке с гробом!
Pustinja srca
razgovara sa đavolom
ljubav da uguši
i zadavi osećanja.
Pustinja srca
ne traži sreću
ganja nemire i tugu
da se igra.
Pustinja srca
gora od smrti
ljubav kad umre
ostane zrno života
bez kapi vode.
Pustinja srca
bez tuge i sreće
obuzeta mržnjom
nikad ne doživi
da sija i svetli.