TREŠNJA

Nudim kule i sva blaga sveta,

sred bisera duša mi sirota;

da ja vidim kako trešnja cveta,

ispred kuće, pored trošnog plota.

 

Gde još pčela mladi cvetak ljubi,

slatki nektar u košnicu nosi;

da se miris trešnje ne izgubi,

da se pčela polenom ponosi.

 

Pa da vidim baštu pored kuće,

jorgovane što se tiho njišu;

majčin osmeh kraj pogače vruće,

tople grudi što za mene dišu.

 

Zalud vile, zalud lažna carstva,

kada tuga mene prati dovek;

zalud blaga, zalud sva bogatstva,

kad bez trešnje siromah sam čovek.

 

Kada umrem komadajte telo,

neka duša iz njega pohrli;

Kad je blago mesto trešnje htelo,

u večnosti nek joj stablo grli.

 

autor

Jovica N. Đorđević