Tragovi u pesku
Mene grli mesec, a vetar miluje
u tihoj noći, usnulu i belu…
Dolaze mi krišom kad niko ne čuje,
a lagani drhtaj prožima me celu.
I kao da čujem glas u daljini
što liči na šapat izgubljene duše.
Hodam lagano, u cvetnoj haljini
ka moru, dok se talasi penuše.
Budi mesec što me grli nežno,
budi vetar što miluje mi telo.
Nek’ se desi što je neizbežno
u ovoj noći… Sve je uzavrelo!
Zarobljena u tom kratkom bljesku,
negde između jave i sna.
Ostali su samo tragovi u pesku
na obali … I, sama ja!
Možda si ti mornar bez kompasa
kome uvek potonu sve lađe?
Zato dižeš sidro, odlaziš bez glasa,
umesto nade, ti biraš beznađe !?
®©
Vesna Stojković