Пронашао сам давно чудесне мердевине
које ка небу воде, ткане од откровења.
Измирио у трену све лажи и истине
и побегао нагло од самосажаљења.
Преболео сам тада све бесловесне смрти,
љубави изгубљене, страхове од тишина.
Препаднутост од крста ког свако себи прти.
Спознао да ми стазе више не скрива тмина!
И сви су кротки тада постали моја браћа !
Утихла су занавек нека „невина” хтења,
јер више нисам онај, који бездушно свраћа
на претужна опела, на свадбе и крштења.
Иако мање грешан, ипак сам само човек
коме су луке некад бивале пристаништа.
Да л’ „мењам своју раку” тим, што нећу да довек
свеприсуствујем свему, а не остављам ништа!
У присутности својој са пројављеним смислом
опросне дане славим, стражарим над спокојством
и браним поседништво над душом, некад свислом.
Над симболима вере и повраћеним чојством!
