Смрачени видик, умност што тамни,
неиспричаност умилних речи.
„Небрижност брата”, зар он да спречи
кад није „њихов”, још старославни?
Лелек, и душа безнађем брујна!
Неутихнутост хајке на звери?
Ко то сме „овде” да правовери?
У шуми нога, тек једвочујна.
Немање раја без рујних зора.
Пустошје нама, пустиња њима!
Ореол месец и туге плима.
Анђели жалом небеског хора!
Дах покајања да л’ грехе брише,
ил’ тмина још им у „зору” није?
Огњиште мами, сад Бог зна чије,
док исток сузе Крајишке брише!
Мислена лета боре се с собом,
па клецај-нога с уснулом зором
тамо, где „огањ”, под оном гором.
За сусретнутост колевке с гробом!
(Прочитано: 163 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 805.517 пута)