РАСКОШНА ПЕСМА – Љиљана Тамбурић

Раскошна песма

Пишем вам раскошну песму, да њоме засеним небо
то савршенство божје пуно скривених тајни
речи кроз вене да теку и лече као плацебо
нечији животни занос исцеђен ко талог чајни.

Најлепше могуће речи, блиставе попут кристала
нек растерају тешко црнило поноћних мисли
овом бих песмом и зене из својих очију дала
сузама да се из њих нечије мутно разбистри.

Раскошну песму пишем, нудим из себе страсти,
нека останем кора од старог трулог цера
нека попије жељан понуђених му сласти
памтећи магичне дане пуне Божјег весеља.

Када раскошна песма обузме видокруг цели
и тело ношено снагом постане обичaн баласт
схватите да у животу све се на пола дели
од пола века свој си па макар и мало будаласт.

Пишем ал не успевам да свилу у иглу уденем
тек написана песма нит помаже нит лечи
ал титра у мени жеља да пре него ли свенем
исплетем раскошни венац од нових магичних речи.

Љиљана Тамбурић

МИ НИСМО КАО ДРУГИ – Љиљана Тамбурић

МИ НИСМО КАО ДРУГИ

Ми нисмо као други
Патимо јер смо живи
Нама се вечно суди
Стално смо некоме криви
Посебни смо и своји
Срца нам увек трепере
Свако би да нас освоји
Да нам уведе мере
Да нам укроти душе
Да нам срца увеже
Покушали су то јуче
И данас плету мреже

Хтели би да нас поробе
Да отму нашу слободу
Да веру ставе на пробу
Да нам замуте воду
Вуку нам децу на страну
Одвлаче их на слепо
Стаблу нам секу грану
Лажу да тамо је лепо
Овде је гнездо из кога
Полеће понос и снага
Гроб оца мога и твога
Врата кућнога прага

Овде је мирис детињства
Босиљка, земље и хлеба
На небу божја светиљка
Све је што нама треба
Са зида нас гледају преци
Историју причају часну
Пазе наш живот свеци
поруку шаљу нам гласну:
Народ смо који је знао
Да пада и да се диже
Што сину није дао
Да туђе чизме лиже

Што је до задњег даха
Бранио огњиште своје
У стопи земљиног праха
Чувао своје хероје
Народ смо који запева
Заигра и кад је тешко
Што чува одоре царева
Поносан на порекло
Чије се заставе вију
Од памтивека до данас
Јер нас надмоћни бију
Хушкају шакале на нас

Из наше крви се рађа
Изнова Србија нова
Лепша но икад до сада
Снажнија, јача и боља.
Сутра је ново време
Нова нас чека борба
Збацити старо бреме
јутра нам долазе добра
Страдања било је доста
Треба нам сада бајка
Душа нам пуна опроста
Нек живи Србија, мајка.

Љиљана Тамбурић

КОЛЕВКА – Душан Комазец

Смрачени видик, умност што тамни,
неиспричаност умилних речи.
„Небрижност брата”, зар он да спречи
кад није „њихов”, још старославни?

Лелек, и душа безнађем брујна!
Неутихнутост хајке на звери?
Ко то сме „овде” да правовери?
У шуми нога, тек једвочујна.

Немање раја без рујних зора.
Пустошје нама, пустиња њима!
Ореол месец и туге плима.
Анђели жалом небеског хора!

Дах покајања да л’ грехе брише,
ил’ тмина још им у „зору” није?
Огњиште мами, сад Бог зна чије,
док исток сузе Крајишке брише!

Мислена лета боре се с собом,
па клецај-нога с уснулом зором
тамо, где „огањ”, под оном гором.
За сусретнутост колевке с гробом!