ЧЕЖЊА
Када росна јутра пробуде у мени
неке давне чежње, мирис прошлих дана,
присетим се тада те давне јесени.
На срцу се отвори једна стара рана.
Непресушна река животом што тече,
са собом доноси драге успомене.
Та рана на срцу као жар што пече,
подсећа на давно прохујало време.
Кад бејасмо млади, срећом опијени
а срца нам беху испуњена надом.
На ветру и киши ишли загрљени,
са руком у руци шетали смо градом.
Сад са твојом сликом будим се и снивам.
У вечерње сате чежњом те дозивам.
Весна Стојковић