LUTALICA – Vesna Stojković

LUTALICA

Lutala sam dugo poljima širokim,
nogama sam bosim gazila strnjike
i hodala po brazdama dubokim;
sablasne sam senke pretvarala u slike.

Umorne mi oči gledale u nebo,
drhtavom sam rukom ispisala rime,
nazdravljala bolu sa vinom i hlebom,
osećala nemir kako zavodi me.

Pratila sam mesec, tog ludog sanjara
dok mi se smešio mangupski, s visine,
a hiljade zvezda u ritmu damara,
lebdele su nebom poput paučine.

Postala sam prava noćna ptica,
koja budne noći prepliće u dan;
nemirnog duha, kao lutalica,
davala sam život za jedan svoj san.

Tihi sam uzdah pustila u etar,
oblake sam tame učinila vedrim.
Pa, neka mi dušu sad raznosi vetar,
u grudima ću opet biser da iznedrim!

Vesna Stojković

SETA

Ne dam nikom noćas da me žali,

pustam tugu srce da mi peče,

niti kurvi da vatru zapali,

neka život iz grudi isteče.

 

Dušu vinom k’o kolač prelivam,

na kolena pred pijancem padam,

konobara u ruku celivam,

molećivo još čaši se nadam.

 

Sipaj druže noćas ću da pijem,

kada padnem ti upali sveću,

zbog nje kopnim to neću da krijem,

zbog te žene ja noćas umreću.

 

Tad okupi sve drugare naše,

nek povorka zastane kraj česme,

zamolite stare tamburaše,

da pevaju tužne, setne pesme.

 

autor

Jovica N. Đorđević