Vrhuške
Zavladala neka tmina, senke mi nad glavom lete.
Ispred mene baruština, a ja plačem kao dete.
Puste staze i bogaze, preskačem u niskom startu.
Čizmama od sedam milja, koračam po mračnom kvartu.
Da pronađem izlaz neki, pokušavam al’ ne ide…
Preda mnom je put daleki, oči ništa sad ne vide.
Kišni oblak prosuo je, preko mene galon kiše.
Da li plačem, il’ smejem se, ne znadem ni sama više?!?
Lavež pasa sad se čuje, da l’ zavija il’ urliče?
Vetar nosi suvo lišće, dok sa brda pudar viče.
Demonske me sile gone, misli moje opsedaju.
Hoće ponos da mi slome. Neka ne pokušavaju!
U grudima srce moje glasom jasnim progovara.
Pokušavam da razlučim, je l’ istina il’ prevara?
Kao jagnjad što pred klanje, ne mari za ništa više.
Sve je isto, više – manje. Crno nam se svima piše.
Besmislene, prazne reči u vazduhu odzvanjaju.
Ko će bol taj da izleči, što nam stalno darivaju.
Sve vrhuške, gnjile kruške, kad sa grane jednom padnu,
ima narod da ozdravi, pobediće bolest gadnu.
Vesna Stojković
