Месец: април 2023.
NIJE MI TEŠKO-Zdravka Pap
Nije mi teško
biti sam i star
i gledati mladost
kako raste i buja.
Nije mi teško
bos i gladan
nositi koru hleba
i dati gladnom.
Nije mi teško
deliti ljubav
i gajiti nadu,
i biti ono što jesam,
i ne glumiti budalu.
Nije mi teško
nositi kaput
pun mrava
zgaženog života.
Nije mi teško
učiti, grliti,pevati
i moliti ako treba.
Nije mi teško
ono što moram,
teško je biti
usamljen u borbi
protiv nepravde i laži,
koja krvari u reči,
seva i raznosi
istinu koja plače
i bori se i ne da mira.
O, Bože moj,
tako mi je milo
kad istina
ubedi nepravdu
da je sluša.
KOLO SREĆE – Vesna Stojković
Kolo sreće
Kažu ljudi sve će proći, posle kiše sunce grane.
Sreća mora jednom doći, vedar dan će da osvane.
Strpljenje nam treba samo.Proći će i ove muke.
Sunce ima moć nad tamom.Ugušiće bol, jauke.
Ljudi svi su uštumeli, nit’ daleko, niti blizu…
Postali su kao zveri, jedni druge samo grizu.
Narod ćuti, stisne zube, navik’o je, mora tako,
Dok, na vlasti sve,, dangube”, zarađuju novac lako.
Sad nam,, oni “, dragi Bože, gule kožu sa grbine.
Jer tako se njima može… A narod će da pomine.
Na leđa nam stave breme, k’o magarcu teški samar.
Došlo neko ,, gadno” vreme, lupaju nam stalno šamar.
Poltroni i ulizice… K’o burgija vrti para.
Dobijaju propusnice. Novac vrata im otvara.
Ljudi dobri i pošteni…Kroz prozor im ulazi glad.
Sami sebi prepušteni. Zavladala beda i jad!
Hej čoveče, probudi se…Pokreni se i digni glas.
Ne moraš da trpiš više, kucnuo je zadnji čas!
Uzmi stvar u svoje ruke,budi kovač svoje sreće.
Zar ti nije dosta muke? Kolo sreće nek’ s’ okreće!
Vesna Stojković
MACA
Zašto je ova maca posebna?
Ima rep kao i svaka druga
četri noge sa belim noktima
šarenu dlaku mekšu od pamuka.
njuščicu nežnu baki za poljubac.
Ne šeta više s ponosnim ušima.
Ne liže stomak sa mačićima
Ona je zasvagda ovekovečena
Sve je postalo sasvim drugačije
leži kraj jele i gleda u nebo
dok juče oblak virio kroz prozor
pre no što je – ima li te Bože?!
sa vrha zgrade bačena na pločnik
Eno krvi, vidiš li je bako?
Tvoje crne i
Plave macine
СЛАВУЈИ – Љубодраг Обрадовић
СЛАВУЈИ
Око мене певају славуји,
ту до мене глог цвета.
Свуд око мене пролеће струји,
а у души ромиња сета.
Корачам споро,
а сунце ми прича
да од скоро,
новог имаш младића.
Застанем, погледам небо
и све ми се чини
да ти је са њим лепо,
ноћу, на месечини.
Погледам траву,
ветар осетим.
Богме, изгубићу главу,
или ћу да се осветим.
Планове грозне почнем да кујем,
у заносе чудне да падам.
А пролеће ме оплакује,
“та чему ти можеш да се надаш”?
Окренем се, бежим,
а славуј ме песмом прати.
Она сад са другим лежи,
а ти ту патиш!
Она сад другом тепа
и нуди своје чари.
Она није више твоја степа,
њом сада други крстари.
Настави са читањем “СЛАВУЈИ – Љубодраг Обрадовић”
ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ
Бранко Мијатовић
У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА
Самотног ме расанила мис`о,
у сред тмуше кад ушара лови;
стотине сам сличних већ запис`о,
али ова за најбољу слови.
Шта је човек и зашто се рађа,
смрт на њега пре рођења чека;
вазда мука к`о да се порађа,
од живота човек нема лека.
За пар труни радости се живи,
горе – дoлe живот нас окреће;
шта згрешисмо и зашта смо криви,
да свенемо к`о ливадско цвеће.
Што сам рођен да к`о песник трајем,
да к`о клошар гробног места немам;
на стратишту засијаће сјајем,
костур што га ја за вечност спремам.
Засијаће целом српском роду,
и свим иним часним народима;
што се борих њима за слободу,
кад се згоди зло међ` нељудима.
На мом гробу неће бити цвећа,
јер знамен се мени неће знати;
нико мени неће палит свећа,
иак` моме роду све ћу дати.
У камен ми мис`о уклесана,
мис`о моја моћнија од мене;
не мож`с учит, већ је богодана,
осим ње ће све живо да свене.
Тело моје црницом кад скрију,
немој за мном, немој сузе лити;
па кад вином боема прелију,
мисо моја за навек ћеш бити.
Оставићу песме небројене,
у књигама и у рукопису;
мисли моје ничим обојене,
никад никог повредиле нису.
Читај песме што писах их теби,
како голуб голубици слеће;
да не вoлeх ни писао не би,
а ти моје самртно прoлeће.
© Бранко Мијатовић 2020. године.
Из необјављених рукописа.
По мишљењу жирија са нашег сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ је песма:
- У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.
Затим следе:
2. место: -БАЛАДА О РАТНИКУ – Јовица Ђорђевић;
3. место деле: – БРОД ЖИВОТА – Мирко Стојадиновић и – ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – Драгојло Јовић .
По гласовима посетилаца сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ су:
ИМА ДАНА – Весна Стојковић и БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић.
2. место: – ПОГЛЕД У БЕЗДНО – Жељко Поштић;
3. место: – У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.
Весна Стојковић
Посланица
пријатељу – Војислав Илић
– глоса-
,, Има дана и часова кад те ништа не весели.
Када срце и не жали, и не љуби и не жели.
Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди
Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
И ти не знаш у том часу, ни откуд је, ни шта значи?! ”
1.
ИМА ДАНА
Има дана кад ти ништа, у животу баш не иде.
Пријатељи и родбина, као да се тебе стиде.
У душу се твоју слутња, нека тешка тад усели.
-Има дана и часова, кад те ништа не весели.
Има дана када с болом, зору чекаш да осване.
У тешкоме уздисају, тражиш лек за своје ране.
Лелујаш се непрестано, к’о на ветру лист увели.
-Када срце и не жали и не љуби и не жели…
Има дана кад те стисне, к’о кљештима нека мука.
И треба ти тада само, пријатељска, нежна рука.
Хладан ветар ошине те, изненада ти застуди.
-Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди.
Има дана у животу, кад низбрдо све ти крене.
Пред очима к’о утваре, плешу старе успомене.
Кад пожелиш да побегнеш од стварности и од људи.
-Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
К’о гаврани сенке лете, црне мисли су у глави.
Покушаваш да пронађеш, у тренутку излаз прави.
Бол те сече посред срца, тако мучи те и тлачи.
-А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
Има дана кад останеш без пoлeта и без наде.
Неки немир обузме те, а срцу се бол прикраде…
Ветар дува са свих страна, осећаш да све је јачи.
-И ти не знаш у том часу ни откуд је, ни шта значи.
© Весна Стојковић
Мирко Стојадиновић
БРОД ЖИВОТА
Кад из мирне луке крене
На пут дуги брод живота
Ту су хриди ту су стене
Искушења и страхота.
Док је море тихо, мирно
Брод живота само плута
Плутајући плови журно
Тад не може да залута.
Недогледна та пучина
Брод живота у помами
А видици црна тмина
На пучини често сами.
Незасита наша хтења
Из похлепе ил незнања
Животна су премеждења
И видик нам то заклања.
А кад дуну са свих страна
Сви ветрови и олује
На броду је пуно рана
И јаук се тешки чује.
Кормилом се тешко влада
Из руку се често стрже
Животом би да овлада
А муње ће да га спрже.
Брод ни тада не занеми
Обилази страшне хриди
Своме циљу ипак стреми
Ка обали што се види.
На свом дугом путовању
Ако ли се не насуче
И теретном жртвовању
Олупину да довуче.
Оронули брод не скита
Остадоше хтења пуста
Са жаљењем себе пита
Од живота дал шта оста.
Што нам хтења неизмерна
Кад на циљу све нас чека
Свима иста, свима смерна
Тешки чекић, мртва звека.
© Мирослав Мирко Стојадиновић Настави са читањем “ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ”