Добродошли!
БАДЊЕ ВЕЧЕ
На столу су посна јела,
док домаћин бадњак сече,
породица ту је цела,
прослављамо Бадње вече.
Свећа, вино и погача,
смокве, шљиве и ораси,
да нам вера буде јача,
да нам вера душу краси.
Ватра гори, жар пуцкета,
тамјан мирис шири свима,
љубав наша сада цвета,
према нашим вољенима.
Да година родна буде,
по слами се деца вију,
крсте се па бадњак љубе
и певају: „Пију, пију.“
У част нашег спаситеља,
славимо му дан рођења,
у срцу са много жеља,
за све нас и поколења.
БЕСКОНАЧНА НОЋ
Разапети Исус гледа са купола манастира
како туђа нека војска у светиње српске дира
са дланова крв му капље на зидине освештане
моли оца да да веру и подсети на праштање
напаћени народ овај да замоли за стрпљење
док из ноћи бесконачне не стигне им избављење.
А снага на издисају, бори се са мрклим мраком,
само слике понижења долазе са зором сваком
слобода се мери кратким погледом до краја села,
на пушкомет од авлије заробљена радост цела.
Није овај народ вичан да од других тражи помоћ
убија га и сатире разапета црна поноћ.
Нема сунца, ни месеца да раздане ову таму
оставише на Косову своју децу, свеци, саму
под опсадом непознатих назовимо мировњака
под чизмама њиховим се ломи млада српска травка.
А вукове, бесна псета, кад заурлају у поноћ
ослободе па хушкају – не треба нам таква помоћ.
Неизвесно и сво црно, сутра, чека на буђење
хоће ли се избрисати онда ове тесне међе
могу ли нам опростити кости наших најмилијих
под здробљеним споменима где се душа жива вије.
Обилазе важни људи, тобож хоће да измире
ал никако да нам врате, извор, српство где извире.
Бесконачна ноћ нам грли већ одавно гнезда празна
питамо се дал смо криви чему ова тешка казна
ко поломи снажна крила нашим силним орловима
да ли плачу градитељи цркава и манастира.
Види ли се крај на путу злоби лажи, нељудскости,
ил ће навек свет да глође слободарске српске кости.
Љиљана Тамбурић
-Beskućnik-
Tumaram kroz mrak ulicama pustim,
dok vetar cvili iznad moje glave.
I htedoh nešto tiho da izustim…
Da oteram ružne misli što se jave.
Nešto me tada natera da skrenem
tu pored reke, ispod samog mosta.
Da l’ da se vratim, il’ napred da krenem?
-sa dilemom tom, zaleđena ostah.
U tami tada k’o da nešto šušnu,
prilika neka kroz mrak se prikrada.
Otvorih oči, pažljivo oslušnuh…
Preda mnom čovek pokaza se tada.
Videh u mraku ispruženu ruku
i lice njegovo što vetru prkosi.
Naviknut na bol, na patnju i muku,
život je njega nater’o da prosi!
U trenu osetih ja teskobu neku.
Sklupčano telo od straha poskoči.
I pružih ruku tom jadnom čoveku…
Videh mu suzom orošene oči.
Nekada je kažu, on gospodin bio,
nosio je šešir i skupo odelo.
Pored reke svoju mladost provodio.
Iš’o je kroz život ponosno i smelo.
Nekada je bio čovek prvog reda.
Svršio je kažu, on visoke škole.
Sada u svoje prazne šake gleda.
A hteo je samo da ga ljudi vole.
Pred očima mi osta ta uboga slika,
čoveka koji kraj vatre se greje.
Latih se brzo svoga novčanika…
Novac mu pružam,on se gorko smeje.
I tihim glasom tad reče mi :,, Dosta!
Ja nisam ovde došao da prosim.
Samo još malo ponosa mi osta…
A krst sam već svoj navik’o da nosim! ”
,, Imao sam- kaže, kuću sa bazenom,
vikendicu, auto, jednu jahtu pride.
I bio u braku sa prelepom ženom.
Želeo sam da me ljudi srećnog vide.
Taj život iz bajke živeo sam kratko.
Nestala je sreća poput lanjskog snega.
Možda sad ne bih postupio tako,
da sam znao šta će biti posle svega.
Davao sam svima i šakom i kapom,
hteo sam da delim sve ono što imam.
od srca sam rado pomagao svakom…
Navik’o da dajem, al’ ne i da primam.
Usred ciče zime, sad osećam žmarce,
kako mi kroz kičmu prolaze i stežu.
Od ljudi sam samo primao udarce,
za njih me ružne uspomene vežu!
Zato se skrivam, ovde ispod mosta,
grejem se vatrom od suvoga granja.
Nevolja videh u životu dosta…
Bežim od ljudi, od neljudi se sklanjam!
Vesna Stojković, Leskovac
Кад човек у себи разоткрије звера
траг би да погуби у господској свити,
ал’ све је узалуд, не може се скрити.
Обасјан је пламом небеског фењера.
Велике су тајне бесловесних ноћи!
Бездан мрачан мами и ко у њег’ крочи
са жељом да има „удвојене” очи,
спознао је стазу којом не сме поћи.
Невине су чежње пуштене низ воду,
одагна их тренут кад се душа губи.
Он, још ближи себи, у зрцалу љуби
свој лик, недостижан вољеноме роду.
Заруђени снови неукротних хтења
изворише страсти, охолост што јача.
Престо ниче, саздан од бола и плача
с којег гордо влада, сам, без сажаљења.
Ал’ не слути вајни заљубљеник сребра,
да крик сваког себра из блата и праха
и свака искрена суза сиромаха,
кост је, откинута од властитог ребра.
Кад човека нагло сустигну хитања
у трци грамзиво тужних претицања,
јер не виде извор увира кајања,
он огњило спозна злослутног свитања?
ХОРСКА ПЕСМА
Са коца маше одрано тело;
Ма где то може?
Новој љуби у жару пожуде ага стихове пише
на пергаенту од српске коже.
А онда:
Трећи рајх, Мој наук и Остерајх.
“Ћу- ћу- ћу” и “Ту-ту-ту!!!” -“Циклон Бе” кроз димњак пева
и Богу шаље ваздушна тела.
Па још:
Нож и маљ,
дал Јасен ил украс Врбин,
низ Саву плови
заклани Србин.
И здушно:
“Јуно поткивано”
гурнуто под лед
ал прво заклано.
Пa једнодушно:
Нa размеђи векова,
раскрсица,
жута кућа
и касапница.
А сад сви:
У току је распродаја делова српског тела
док шкрипи шлагер:
“Најтин најти најн
хуманистинц бомбинг
ол деј енд ол најт”.
И још једном.
И опет,
Хорски.
Сви!
Научи ме мили,
у свитање црвене зоре,
јутру да се радујем.
И трену оном,
пред собом
кад угледам Сунце
и светлост новог рађања,
над лепотом небеских таласа.
Научи ме скромности,
да високо никад не полетим,
да не изгорим на грудима твојим
јер ти си жар мог детињег срца
што у веку никад овако није волело.
Научи ме драги, да у рату са људима,
постанем победник,
а да никог не повредим
и да останем поносна на своју победу.
Научи ме да знам милион векова
и да ћутим као јастук са тајнама.
Научи ме да очи не затварам,
а да сањам,
и да ми под ногама не беже путеви
и даљине неживљене младости.
Научи ме да умилним гласом славуја
тишину певам и слушам
и да из сувих башта берем смех радости.
Научи ме да у твојим очима,
у та два бистра потока се огледам
и да у њиховим дубинама видим циљ
за који живим и ком се радујем све до смрти.
Crno koplje nebo rasporilo,
po bašti nam sad gamižu guje;
od straha se cveće zatvorilo,
sve miruje, ništa se ne čuje.
Gusta magla zapljusnula dole,
žutoj dunji zalomila grane;
po cvetu joj hladno inje sole,
svud je tama, nikako da svane.
Zalud pčela tumara po mraku,
od hladnoće lede joj se krila;
tužno sneva sad livadu svaku,
cvetno polje gde je nekad bila.
A gle čuda buknu milost sveta,
zgazi tamu i zle sile klete;
puče koplje sred mirisnog cveta,
opet pčele s cveta na cvet lete.
autor
Jovica N. Đorđević
Neka kuca Čarapansko srce
U jednom lepom, carskom gradu
okupismo družinu malu ali sjajnu.
Jedni drugima darivasmo osmeh i nadu.
Ljubav na naš prvi dodir slobode,
ne beše ni beznačajna ni slučajna.
Čistim i toplim srcem svih mama vođena,
za ta mala Čarapanska srca,
beše ova grupa otelotvorena.
Želesmo svi druženje bez granica,
sva ta deca i mladi, postaše moja druga porodica.
Kroz veselu igru, bez imalo razlike,
iz pekarske radionice svoj prvi slatkiš “izbaciše”.
“Čarapansko srce” ga dobri pekari nazvaše.
I likovno stvaralaštvo išlo im bez muke,
bi to početak za te male, vredne ruke.
Da svoje strahove od lekara pobede,
tu pomogoše vesele doktorske radionice.
Mame i tate svoju decu rado kod nas dovode,
radost druženja im uvek ozari lice.
Jedni druge nikad ne žele da povrede.
Skrivene talente oni poseduju.
U želji da veliki glumci postanu,
zajedno Božićnu predstavu spremaju.
Za svu decu posebnu, znanu i neznanu,
da zauvek ta divna božija bića ostanu
Snežana Popović