VRANJANSKI ČOČEK

Noćcom sam u snu Vranjem brodio,
svraćao odred` u sve mehane;
kaldrmom starog grada hodio,
slušao čoček do zore rane.

Prelepa moma oka garava,
ruse joj kose tik do bedara;
glavu pokrila romska marama,
dukati šljašte preko nedara.

Čoček mi mome svu noć igralo,
garavim okom pamet sludelo;
sa kolena mi tijo šaptalo
da joj se nešto u men svidelo.

Do jutra ljubav s njom sam vodio,
u krevet` čoček ona m` igrala;
telo ljubio, kose mrsio,
dok pusta zora nije svanala.

Svetlo se probi kroz mrklo staklo,
memljivom sobom starog boema;
oko mi svetlo mrgodnom taklo,
prelepe mome kraj mene nema.

U ruci staru sliku još držim
lepote snene što čoček igra;
sećanjem na nju srce opržim,
dok čoček grmi ona ko čigra.

Nisam taj sanak zaludno snio,
godina davnih, kad mladost beše;
na goču, mlađan, nju sam nosio,
sem uspomena sve mu uzeše.

Ima dana – Vesna Stojković

Poslanica prijatelju-Vojislav Ilić
– glosa-
,, Ima dana i časova kad te ništa ne veseli.
Kada srce i ne žali, i ne ljubi i ne želi.
Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi
Kad ti pogled besmisleno, u daleke ravni bludi.
A težak se otme uzdah i čelo se tvoje smrači.
I ti ne znaš u tom času,ni otkud je,ni šta znači?! ”
1.
IMA DANA

Ima dana kad ti ništa, u životu baš ne ide.
Prijatelji i rodbina, kao da se tebe stide.
U dušu se tvoju slutnja, neka teška tad useli.
-Ima dana i časova, kad te ništa ne veseli.

Ima dana kada s bolom, zoru čekaš da osvane.
U teškome uzdisaju, tražiš lek za svoje rane.
Lelujaš se neprestano, k’o na vetru list uveli.
-Kada srce i ne žali i ne ljubi i ne želi…

Ima dana kad te stisne, k’o klještima neka muka.
I treba ti tada samo, prijateljska, nežna ruka.
Hladan vetar ošine te, iznenada ti zastudi.
-Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi.

Ima dana u životu, kad nizbrdo sve ti krene.
Pred očima k’o utvare, plešu stare uspomene.
Kad poželiš da pobegneš od stvarnosti i od ljudi.
-Kad ti pogled besmisleno, u daleke ravni bludi.

K’o gavrani senke lete, crne misli su u glavi.
Pokušavaš da pronađeš, u trenutku izlaz pravi.
Bol te seče posred srca, tako muči te i tlači.
-A težak se otme uzdah i čelo se tvoje smrači.

Ima dana kad ostaneš bez poleta i bez nade.
Neki nemir obuzme te, a srcu se bol prikrade…
Vetar duva sa svih strana,osećaš da sve je jači.
-I ti ne znaš u tom času ni otkud je, ni šta znači.
Vesna Stojković

ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић


ЈЕДНА МАЧКА



Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

Као да у вечност
полазимо,

кад ништа не
осећам,

осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да
поцепа.


Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора
свиће,

дан плутоном
како израња…

Сад ћемо, као
једно биће

схватити смисао
постојања.


Сад ћемо,
кошуљу кад ти
исцепам

и дојке изнесем на
ветар…

Сад ћемо,
у кочију сласти
ускочити

и у једну реку,
оба потока жеља
преточити…

Сад ћемо, грлећи
се,

 храбро потећи
у космос ,

у рајску срећу…

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец…
Настави са читањем “ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић”

ПУСТИТЕ СРПКИЊУ ДА СЕ СМЕЈЕ – Миладиновић Сандра

ПУСТИТЕ СРПКИЊУ ДА СЕ СМЕЈЕ
Пустите Српкињу да се смеје
Онако  искрено из душе
Дарујте је  љубављу виђене
Нек трчи пољима мајке рођене
Нек збори грлом слободе кићенеНек пева са јатом птица да ори се
С руку јој скините окове злослутне
С очију повезе тамне јој склоните
Да жену у њој још осоколите
Јер рађаће вам оно што волите…

Пустите Српкињу да срећна плаче
Да грли живот све јаче и јаче
Да клија свуда и цвета у пролеће
За вас ће крвца пролити, одолеће…
Свему што руши свето столеће…

Нек тиха седне испод дрењине
И нека усни звезде небеске
Дозволите јој да игра заносно
Да снена полети ко мало дете
Наредбе, претње…то су све сете!!!

Пустите Српкињу да се исплаче
За грехе тамнице што наследисте
Не од очева, већ дугог ропства
Доста јој је пожудне помаме
Доста је њој вековног поста!!!
Настави са читањем “ПУСТИТЕ СРПКИЊУ ДА СЕ СМЕЈЕ – Миладиновић Сандра”