Crno koplje nebo rasporilo,
po bašti nam sad gamižu guje;
od straha se cveće zatvorilo,
sve miruje, ništa se ne čuje.
Gusta magla zapljusnula dole,
žutoj dunji zalomila grane;
po cvetu joj hladno inje sole,
svud je tama, nikako da svane.
Zalud pčela tumara po mraku,
od hladnoće lede joj se krila;
tužno sneva sad livadu svaku,
cvetno polje gde je nekad bila.
A gle čuda buknu milost sveta,
zgazi tamu i zle sile klete;
puče koplje sred mirisnog cveta,
opet pčele s cveta na cvet lete.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 152 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.269.523 пута)
Једно мишљење на „KOPLJE“