Вилијам Шекспир: МАГБЕТ, драма; премијера у изасценском простору Велике сцене Народног позоришта у Београду – Драгослав Граочанкић

ПРЕПЛАВЉЕНОСТ ГЛУМОМ
Вилијам Шекспир: МАГБЕТ, драма; премијера у изасценском простору
Велике сцене Народног позоришта у Београду, 22. 11. 2022. године
Редитељ: Јагош Марковић
Једна од познатијих и истовремено слабијих Шекспирових драма (кад напишете толико добрих драма, бар једна мора бити слабија од осталих) послужила је Народном позоришту за празнично усцењивање. И како већ празник (Дан Народног позоришта) и избор ансамбла ове премијере заповедају, све снаге Народног позоришта, укључујући оне које не излазе на сцену, дисале су за ову премијеру, доприносиле су јој нештедимице, са жаром који је надилазио многе премијере које је Народно позориште извело поводом свог празника: Дана када је основано/извело прву премијеру у новосаграђеној згради/када је кнез Михаило изговорио историјске речи: ,,Нама треба позориште“…Тешко да је било који редитељ који се на сцени Народног позоришта опробао у МАГБЕТУ имао на располагању све оно што је редитељу синоћњег МАГБЕТА било надохват руке – или пак дозвољено. Иако ће наредни редови бити покушај исказивања уважавања много чега што је редитељ овом МАГБЕТУ подарио, мора се приметити да би се за његов општи сценски ,,убификациони“ концепт могло рећи: наш’о, па заш’о.
Настави са читањем “Вилијам Шекспир: МАГБЕТ, драма; премијера у изасценском простору Велике сцене Народног позоришта у Београду – Драгослав Граочанкић”

СВЕ ДО СМРТИ

Научи ме мили,
у свитање црвене зоре,
јутру да се радујем.
И трену оном,
пред собом
кад угледам Сунце
и светлост новог рађања,
над лепотом небеских таласа.

Научи ме скромности,
да високо никад не полетим,
да не изгорим на грудима твојим
јер ти си жар мог детињег срца
што у веку никад овако није волело.

Научи ме драги, да у рату са људима,
постанем победник,
а да никог не повредим
и да останем поносна на своју победу.
Научи ме да знам милион векова
и да ћутим као јастук са тајнама.
Научи ме да очи не затварам,
а да сањам,
и да ми под ногама не беже путеви
и даљине неживљене младости.

Научи ме да умилним гласом славуја
тишину певам и слушам
и да из сувих башта берем смех радости.
Научи ме да у твојим очима,
у та два бистра потока се огледам
и да у њиховим дубинама видим циљ
за који живим и ком се радујем све до смрти.