Дан: 17. децембар 2022.
СВЕТ – Љубодраг Обрадовић
СВЕТ
Како је леп овај свет,
доле парк, солитер горе…
Овде травка, тамо цвет…
Авион пара небо, а брод море.
Једног дана, тачно у пет,
запитао се ја сам,
ко је саздао мој свет?
И од тад маштом скитам.
Тајна постанка и сад, куршлус
ми у мозгу прави…
Како је тај зидар,
успео свет да направи?
А одговор је ту,
у ваздуху виси…
Љубављу у срцу,
свој свет зидамо ми сви!
Настави са читањем “СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”
DECEMBARSKO VEČE
Deder rode, naspi malo vode,
da mi suze nesmetano teku,
noćas rode ljubu mi odvode;
nekom drugom u postelju meku.
Znaš li druže, brao sam joj ruže,
zorom ranom rosom okupane ;
da svoj miris po kosi joj pruže,
da je ljube beli dan dok svane.
Znaš li brate, spremao sam svate,
da isprosim ta dva oka snena;
kad se laste vrelom jugu vrate,
da postane voljena mi žena.
Zato sipaj, nek bujica teče,
ne dam suzi da zamre u oku;
neka tiho decembarsko veče,
svo potone u vodu duboku.
autor
Jovica N. Đorđević
Миљко Шљивић – ПРОМОЦИЈА ТРСТЕНИК
БАДЊЕ ВЕЧЕ
На столу су посна јела,
док домаћин бадњак сече,
породица ту је цела,
прослављамо Бадње вече.
Свећа, вино и погача,
смокве, шљиве и ораси,
да нам вера буде јача,
да нам вера душу краси.
Ватра гори, жар пуцкета,
тамјан мирис шири свима,
љубав наша сада цвета,
према нашим вољенима.
Да година родна буде,
по слами се деца вију,
крсте се па бадњак љубе
и певају: „Пију, пију.“
У част нашег спаситеља,
славимо му дан рођења,
у срцу са много жеља,
за све нас и поколења.
БЕСКОНАЧНА НОЋ – Љиљана Тамбурић
БЕСКОНАЧНА НОЋ
Разапети Исус гледа са купола манастира
како туђа нека војска у светиње српске дира
са дланова крв му капље на зидине освештане
моли оца да да веру и подсети на праштање
напаћени народ овај да замоли за стрпљење
док из ноћи бесконачне не стигне им избављење.
А снага на издисају, бори се са мрклим мраком,
само слике понижења долазе са зором сваком
слобода се мери кратким погледом до краја села,
на пушкомет од авлије заробљена радост цела.
Није овај народ вичан да од других тражи помоћ
убија га и сатире разапета црна поноћ.
Нема сунца, ни месеца да раздане ову таму
оставише на Косову своју децу, свеци, саму
под опсадом непознатих назовимо мировњака
под чизмама њиховим се ломи млада српска травка.
А вукове, бесна псета, кад заурлају у поноћ
ослободе па хушкају – не треба нам таква помоћ.
Неизвесно и сво црно, сутра, чека на буђење
хоће ли се избрисати онда ове тесне међе
могу ли нам опростити кости наших најмилијих
под здробљеним споменима где се душа жива вије.
Обилазе важни људи, тобож хоће да измире
ал никако да нам врате, извор, српство где извире.
Бесконачна ноћ нам грли већ одавно гнезда празна
питамо се дал смо криви чему ова тешка казна
ко поломи снажна крила нашим силним орловима
да ли плачу градитељи цркава и манастира.
Види ли се крај на путу злоби лажи, нељудскости,
ил ће навек свет да глође слободарске српске кости.
Љиљана Тамбурић