Кад човек у себи разоткрије звера
траг би да погуби у господској свити,
ал’ све је узалуд, не може се скрити.
Обасјан је пламом небеског фењера.
Велике су тајне бесловесних ноћи!
Бездан мрачан мами и ко у њег’ крочи
са жељом да има „удвојене” очи,
спознао је стазу којом не сме поћи.
Невине су чежње пуштене низ воду,
одагна их тренут кад се душа губи.
Он, још ближи себи, у зрцалу љуби
свој лик, недостижан вољеноме роду.
Заруђени снови неукротних хтења
изворише страсти, охолост што јача.
Престо ниче, саздан од бола и плача
с којег гордо влада, сам, без сажаљења.
Ал’ не слути вајни заљубљеник сребра,
да крик сваког себра из блата и праха
и свака искрена суза сиромаха,
кост је, откинута од властитог ребра.
Кад човека нагло сустигну хитања
у трци грамзиво тужних претицања,
јер не виде извор увира кајања,
он огњило спозна злослутног свитања?