Zla vremena

Zla vremena
U srcu mi bol čemerni, smeh je zamro na usnama.
A pogled mi led ledeni, u očima nema plama.
Danima već vlada tmina,sunce se u oblak skrilo
Samo pustoš i tišina. Ništa nije k’o što j’ bilo.
Sad osećam neku jezu.Niz kičmu mi idu žmarci…
Da dokažem hipotezu, pomažu mi samo starci.
Skupili se svi mudraci, u glavama misli teške.
Ali, svuda loši znaci… Krenuli na Mesec peške.
U bezumlju sad se gube, jedni druge psuju, pljuju…
A o svemu samo trube, nove teme iscrpljuju.
Pretresaju sve probleme, ali džaba… Svuda kriza.
Možda im pokaže vreme. Za pak’o im ne treba viza.
Pobesneli sasvim ljudi…Udario je  trn na glog.
Sada svako svakom sudi. Ne treba im za to razlog!
Teška muka u čoveku, odvela ga  u beznađe.
Krvave mu suze teku, al’ on  ćuti o tom’ rađe.
Mrtvi dižu se iz groba, živi sad  u  njima  leže.
Došlo neko  čudno doba, nema više ravnoteže.
Mač krvavi u kamenu, zaboden je do balčaka.
Pišti zmija u plamenu.  Zla vremena, naopaka!

DUVAJTE VETRI

(sonet 177.)

Zatutnji, zagrmi, časne ne lomi,
silinu svoju ti sad svu pokaži;
zlobu i mržnju, o vetre, salomi,
silnika svokog ti noćas potraži.

Duvajte vetri silno, još silnije,
satrite sva zla što ljude sad muče;
Božjega truda ovo delo nije,
svako novo sutra gore od juče.

I mramor kamen vetri obrušite,
duvajte noćas još silnije, jače;
nečasnog delo kâmom porušite,

satrite sve zbog čega majka plače.
Sve ono zbog čeg` sestra suze lije,
kad sunce zasja nek bude milije.