KOPLJE

Crno koplje nebo rasporilo,

po bašti nam sad gamižu guje;

od straha se cveće zatvorilo,

sve miruje, ništa se ne čuje.

 

Gusta magla zapljusnula dole,

žutoj dunji zalomila grane;

po cvetu joj hladno inje sole,

svud je tama, nikako da svane.

 

Zalud pčela tumara po mraku,

od hladnoće lede joj se krila;

tužno sneva sad livadu svaku,

cvetno polje gde je nekad bila.

 

A gle čuda buknu milost sveta,

zgazi tamu i zle sile klete;

puče koplje sred mirisnog cveta,

opet pčele s cveta na cvet lete.

 

autor

Jovica N. Đorđević