Čula – Marina Savović

Moja bedra

Pulsiraju ritmom

Zaboravljenih

Damara

Dlanovi vlažni

Traže put

Smelih

Uzdaha

Okret

Preokret u umu

Dal’ o snu

Sanjam budna

Čujem vrisak

Kao impuls

Za moja čula

Bludna

Mozaik duše

Okovan lancima

Uz prasak puca

Na delove oštre

Oslobodjen prostor

Unutar butina

Otkriva vrata

Dubina

Sirove reči

Настави са читањем “Čula – Marina Savović”

НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ – Љубодраг Обрадовић – IN THE BEGINNING AND AT THE END


Сајам књига у Крушевцу 2023. – Љубодраг Обрадовић говори песму уз музику “Adagio-JohannSebastianBach”:

НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ

И на почетку и на крају,
одувек нас носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.

Оно прошло, нас не дотиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.

Моја драга на том броду,
не мисли, баш је срећна.
Пријатеља слуша у заносу,
долази будућност много лепша.

Долази будућност лудо фина.
Машем са обале поспан.
Сутра ћу, уз бокал вина,
ући и ја у неки нови сан.

И све ће проћи, игра жива.
Месец ће да светли, мрак сном да коље.
Опет ће радници на чашу пива
и сећање, некад је било боље.

Опет ће радници да раде,
а мудраци да мудрују и снују
и да се после нове параде,
љуте, што их уз пиво псују.

А ју ћу низ улицу ићи,
крај излога пуних и светлих…
У души светлеће месец,
а џеп биће празан.

Стићи ћу до краја,
свако стигне, јер не жели.
Одмахнућу само руком…
Ко остане, нек се весели!

И на почетку и на крају,
увек се свашта деси.
Ипак, у забораву и бескрају,
остаће нам и порази и успеси…

Настави са читањем “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ – Љубодраг Обрадовић – IN THE BEGINNING AND AT THE END”

JEDAN TON U PROSTORU – Mirko Popović

Bude ga koraci. Reski, kao udaljene nerazumne riječi, kao hladna
mjesečina. Ustaje. Pokušava zamisliti nezgrapnu spodobu koja ga
koracima kao metalnim kotačima u kasni sat izbacuje iz kreveta. No, naginjući se s prozora ne dozove mu ni oblik, ni veličinu, ni boju, ni glas, pa mu ta nemoć znatiželjnu, ili zelenom tamom preplašenu sopstvenu sjenu razvuče kroz šiblje, preko krovova, preko vrhova krošnjatih lipa.

Dolje: iskrivljene sjenke i vrbe.
Desno: niske ograde obrasle mrakom.
Lijevo: bokori krizantema.
A koraci…?

Настави са читањем “JEDAN TON U PROSTORU – Mirko Popović”

Мој други живот

Судбине коб ме на путу пресрела
док је срце тебе у заседи чекало
Руке у загрљај жеља ми завела
У пешчаном сату време је нестало

Не жалим себе док мртав лежим
већ мољење моје неуслишено
Спокојан сам, јер више не бежим
од погледа твојих, вољена жено

Својим ми сузама покров исплети
и мада, на никада више све мирише
у радостима твојим ја ћу оживети
и душа ће моја са тобом да дише

И када године мину ти ме се сети
У твом ћу осмеху ја поново рођен
мирисати миром као сви свети
сигурном руком кроз снове вођен

Мој глас кроз усне твоје нека буде
док песма недопевана у мени стасава
када те јутром пољупци пробуде
то љубав моја са сунцем васкрсава

Vrijeme je kiša Stranče

 

Stranče, vrijeme je kiša.

Poneka kap pašće ti na lice

baš kao što pade tad, nekad.

Sklopićeš oči i uzdahnućeš, znam,

i usnićeš, Stranče, čudan san.

Vidjećeš oči jedne kako te

gledaju pogledom jasnim

oči sjajne poput zvjezde i

tamne poput noći.

Ne plaši se Stranče

to je, ipak, samo san

probudićeš se, a te čudne oči

bile su i ostaće u snu.

Vrijeme je kiša i to nije san

već samo još jedan sumoran dan.

Znam, stajaćeš dugo na kiši,

lutaćeš pogledom i tražiti nešto,

nešto što podsjeća na

sjaj zvjezda i tamu noći,

tražićeš svoj san i u tom snu

one čudne oči.

I ne znaš da li to kiša pada

ili to plaču one oči

i znaš da sunca nema

pa opet vidiš kako nešto u daljini sija.

Vrijeme je kiša Stranče,

vrijeme kad tuga dođe sama,

kad sanjamo čudne snove

i kad ne znamo gdje je san prestao

a gdje počela java.

Vrijeme je kiša Stranče

i zato, samo sklopi kapke

i ne čudi se otkud baš sad

da sanjaš te čudne oči.

Vrijeme je kiša Stranče,

vrijeme kad tuga ne pita

u čije snove smije doći.