Мали принц

Васионом успомене протичу као река
само сазвежђе пса уме да чека верно
У сјају звезда капи просутог млека
Небо облачи најбоље вечерње одело

Месец му на ревер као значка слетео.
док блиста из праћке испаљена комета
Мали принц је за ноћ од чежње оседео
и сећао се пољубаца као ватромета

Заљубљен је остао у мирисну Ружу ветра
као у шкољку што тајну му у ухо рекну
Не заклињи се никада као на верност Петра
Што усне кажу, лажљиве усне и порекну

Дукат Сунца златним зраком Зору купа
она нага у загрљај пада новом Дану
Трагом издаје и крста изнова срце ступа
венцем љубави и трња да вида стару рану

Здравица

Знам да утехе нема вином без благослова
Сузама наздрављам ноћас минулој срећи
Ти заборав наточи у разбијене чаше снова
ја ћу да пијем и певам растанку пркосећи

Болу у загрљај падам до дна, без наде
да ћу имати снаге живота коб да разумем
и моћи вино Здравицом да не прокунем
док душом ми одјекује крик ове баладе

Зар Здравицом да назовем ту кап судбине
што ме од тебе дели ко понор плача
из пакла очаја би у рај небески да се винем
и изнова страдам од твог погледа као од мача

У време нежности кад пољупцима видасмо ране
Нема те Здравице која може да нас врати
Узалудне су молитве кад отров са усана кане
у срца лажи и као сенка настави да нас прати


Glad i mrak

Čuli ste li, da mrak ima lice.
Kako vetar prozbori, sve tiše.
To je grobljanski pesnik, nemilice
zamolio reku da umesto njega piše.

O, kako skromno ta prevara zvuči,
kad zatrube mladi stomaci, prazni.
Za čiju feštu da se smrt naruči,
kad lažu da život je prolazni;

Zaboravili ste reči ratova čednih.
U koju smo to krv zagazili mučno.
Moje oči dajem za ljubav bednih
što razumeju glad halabučno.

O, presveta knjigo glasova noći,
čije kočije sad voze, prozirni satiri.
Reci mi najdraža gladi, majko moći,
hoće li ovo pero, ljubav i smrt da pomiri,

Ikona zelena, mračnog, nebeskog svoda.
Ne mari za mene i moje ptice.
Usmrti me mrtvog i kada hodam,
jer niste čuli da mrak ima lice.

СНОВИ  БЕЛИ и ОДБЕГЛА  ВРЕМЕНА… – Андреја Ђ. Врањеш

СНОВИ  БЕЛИ

Пред оком видим море плаво,
а мени жао што зелено није,
кроз низку снова, речи,
буди срећан што је твоје,
могло је бити и без боје,
шта би рекао  да је Мртво,
у коме  рибе не постоје.

ОДБЕГЛА  ВРЕМЕНА

Скрушених надања,
остале су приче
и са њима потрошене године,
стигли замори,
казнило га време,
куда без себе?
Како бити море без соли,
сачувати сећање.
Како? Кад и радост боли.

Настави са читањем “СНОВИ  БЕЛИ и ОДБЕГЛА  ВРЕМЕНА… – Андреја Ђ. Врањеш”