НЕМАМ ПОЈМА
Могу у себе да се закунем
Да чиним све што најбоље умем
Док неко врло смишљено ради
Да ме са самим собом завади
Ја немам појма с ким сам и где сам
На дно ме тешко безнађе вуче
Зато сам очајан, можда и бесан
Да ли је данас, сутра ил јуче
И нема смисла и нема реда
Нисам ни овде, још мање тамо
Живот са стране стоји и гледа
И прстом не мрда, а баш се знамо
Не бих га мењао, нема тих пара
Виси о концу и једва стоји
За мене гине, страда и вара
Добро је, каже, и кад се боји
И баш се трудим да га разумем
Некад га опсујем, ређе и пљунем
А њега брига, јасно се види
Махне и каже, слободно иди
А могу у себе да се закунем
Да чиним све што најбоље умем
Док неко врло смишљено ради
Да ме са самим собом завади
Настави са читањем “НЕМАМ ПОЈМА – Драган Величковић – Стихове говори Бранка Благојевић”